Da mi je bol u mošnjama ujaka i dede kad smo jedne jeseni išli u šumu po drva, daleko od sela, planina, traktor, prikolica i na put krenusmo, seci spremaj zabran naš, porodični, noć poče da se spušta lagano ja sve požurujem ajde dosta je uhvatiće nas dockan, jok oni opušteni ne haju 2 posto, još malo, još malo, pretovarismo vagonet, poče rosulja neka sitna, hladno i kako smo krenuli dođosmo do nekog šumarka, zakačiše grane, prevrnu se prikolica mi litnusmo sa traktora u neki jendek, ja bogoradim šta ćemo sad?
Kaže deda ništa a već pola 11 uveče, sad će si založimo vatru, vadi ujak rakiju, vešalice, sir neke stare perjane jakne, ćebad, vatra pucketa, rakija klizi kao i vešaljke, na kraju zaspasmo do 5, 6h pretovarili i nazad, nit nas ko tražio, mobilnih nije ni bilo doduše, dođosmo rekoh sad će da se zabrinu kući kad niko ništa znaju već čim ih nema nešto se desilo i nema panike niti džanabeta, što bi deda rekao tiha voda breg roni.
Bez panike. Na put ne kreći bez rakije, pogače, sira i suvog mesa, nikad ne znaš gde ćeš zanoćiti. Od tad u rancu uvek nosim paštetu, sardinu, nož, leba i čajnu.
Otkud znam treba me put nanese na Vračar ili Medak pa šta ću onda.
Preuzeto sa tviteksa: Čajning Boxing del Hloro
Be First to Comment