Za našu decu ❣️

Кaže moja majka: “Sofija će možda da izgubi godinu.”
Ako.

Neka izgubi, to znači da će godinu više imati za bezbrigu. Godinu više da se red i poredak uspostave, da Sofija ostane ovde, glave visoko uzdignute. Da moja sestra ne brine hoće li joj dete otići odavde trbuhom za kruhom na hiljade kilometara daleko, da je viđa preko votsapova i vibera i zagrli samo o praznicima, onim njihovim, stranskim… Jednom ili dva puta u godini najpre, a zatim sve ređe. Jer Sofija će se zaljubiti, udati, stvoriti porodicu, možda sa nekim Stevanom, na primer… A možda i sa Hansom. Pa će dolaziti jednom u dve, pa u tri godine. Pa ćemo se svesti na “šta hoćeš da poneseš iz Srbije?” razgovore. A ona vremenom neće hteti više ništa, jer će biti sita svega. Pa ćeš ti, majka, praviti krompiriće i kolač sa makom jednom u tri godine, a Sofija će žuriti, jer… Ne može u nekoliko dana sve od rodbine da obiđe…i svi ćemo je biti željni.

Ili… Sofija će ostati ovde.
Pa će morati da prihvati nečije uslove. Da se prikloni, da crveni. A moja sestra će podizati kredit ne za stan, no za Sofijin posao. I crveneće od muke što joj dete za hleb pošteno zarađuje, ali ga pod nečijim okom jede, i taj neko je požuruje..jer će morati da stigne ovde o onde. Кao poslušnik. Da ne kažem nešto gore.

Sofija, koja oduvek ima svoje jasno i glasno mišljenje, moraće da utihne i glavu sagne. A ona to hteti neće.
A takve ovde ne vole.
“Sofija će možda da izgubi godinu.”
Ako.
Ima tek osamnaest.
Život je pred njom.
Neka kroz njega ide ponosno.
Da Sofija ostane ovde. ❣️

Autor: Hermina Zlatanović