Vozačka istekla

Leto, upeklo sunce, a ja zapela baš tad da kupim lubenicu.
Gledam na sat, ma ne stižem nikako do pijace, već se zatvaraju tezge a nit mogu da jurim donde, nit da teglim taj teret u povratku.
Auto neregistrovan, a i vozačka dozvola mi istekla.
Ma, odlučim ja, ići ću za čas autom, onako na sreću.
Šta mi to dve, tri ulice.
Spičiću na brzaka.
Subota je popodne, sigurno nema policije, pogotovo na vrelih 40C.

Otvorila prozore na autu da ta jara malo izađe, kaže najstarije dete da želi sa mnom.
-“Može, ajde upadaj..”.
Pita da sedi napred.
-“Ma sedi”, kažem, “idemo samo par ulica od kuće”.

Za njom krenuše i ovo dvoje mlađih, hoće i oni da se provozaju.
Ajde, što da ne, idemo jedan krug po naselju.

Spakovali se oni, pustismo muziku, jezdimo ulicom.
Oni srećni, smeju se onako razdragani, pevamo u glas.
Vrućinština takva da su puste ulice, nigde nikog, na kućama spuštene roletne.

Kad ja pogledam, policajac ispred nas.
Parkiran motocikl i on stoji pored, tačno me u raširenu zenicu gleda.
Diže onog stopka, da nas zaustavi.
Šta ću sad, ne staje mi se nikako.
Sve mi se evri pred očima vrte kol’ko će kazna da me košta.
Usporavam ja, al’ ne bih da stanem.
Ulazi vruć vazduh kroz otvorene prozore, suva mi usta, ovi moji iza pevaju u glas.

Ja u jednom momentu doviknem deci:
“Mašite čika policajcu!”
i oni kao po naređenju poslušaše.
Maše 6 ruku iz veselog auta, ja nabacila širok osmeh, policajac zbunjen uzvraća osmehom. Uzvraća osmehom i maše dok prolazimo pored njega.
Bacam pogled u retrovizor, vidim on odmahuje glavom sa sve osmehom na licu i pusti nas.

Ne sećam se da l’ kupismo tu lubenicu, al znam da su deca bila puna utisaka što im je čika policajac mahao, događaj prepričavali svima redom.

Mužu kad su rekli, ja treptala, on samo prevrnuo očima.
U najkraćem roku sam izvadila novu vozačku i registrovasmo taj auto.

Autor: Lidija Bizic – Personal Blog