Voleo sam Ljiljanu – Ona nije volela mene

Voleo sam Ljiljanu. Ona nije volela mene.

Bila je nežna i razmazila me brigom, al ona je takva i prema vrapcu na tremu, prema različku u koprivama. Dolazila je svakog dana da mi pospremi kuhinju. Ne marim mnogo za ostatke hrane, ona je njima hranila mačke lutalice. Kupovala mi je košulje, cigarete, pivo. Sve što je znala da volim. Ona je takva. Ugađa ljudima.

Ja sam je voleo kad se cereka i uzdiše. Još više kad se u njoj nakupe patnje, kad je besna, malodušna, neprijatna. Tad sam je samo grlio i osećao kako se pod mojim rukama opušta napeta koža. Toplina topi led.

Voleo sam je i kad je otišla. Nije me bolelo to što nije umela s mojim mrakom. Ni s mojim apatijama, posledicama promašene prošlosti. Znao sam da me ne voli. Nije me bolelo ništa što bi ljudi nazvali izdajom. Ja sam joj pružio i ona je uzela.

Boli me samo jedan do pola potrošen karmin boje mesa, zaboravljen u pletenoj korpici kraj ogledala u mom stanu. Nikad ga nisam bacio, ni kad su druge žene dolazile da brinu o meni.
Prema njima sam uvek bio kao Ljiljana prema meni: pažljiv, obziran, ponekad nežan. Al ja sam takav i prema deci iz susedstva, radnici u pekari, psima koji spavaju u čoporu blizu mog ulaza.
Nije isto biti dobar prema nekome i voleti ga.

Ljiljana bi zbog mene pomerala ostatke hrane sa mog stola, farmerice sa stolica, knjige da obriše prašinu.
Ja bih zbog nje pomerio planetu.

Autor: Jelena Milenković