Utisak nedelje

Jelica je došla u naše odeljenje početkom drugog osnovne, a otišla krajem iste godine. Ćale joj je bio vojno lice pa su se često selili. Tih devet meseci je bilo sasvim dovoljno da mi pomrsi račune. Posmatrao sam je kako preskače lastiš ili igra školice, vrelina se u preponama prvi put gomilala, kao što se gomilaju megabajti kad startuješ neki torent sa dosta sidera. Uglavnom, tada nisam znao šta mi je činiti, desnica jeste služila za bacanje, ali samo lopte ka košu… naivna vremena. Onda nas je razredna stavila da sedimo zajedno. U početku me Jelica ignorisala ali onda je shvatila da nisam glup koliko ružan pa smo počeli fino da komuniciramo a ubrzo i da se družimo posle škole jer se ispostavilo da smo komšije.

Druženje se ogledalo u tome da sam obično ja išao kod nje da se igramo lego kockama. To je bilo sasvim logično, ja jesam imao punu korpu igračaka ali sve su bile kupljene kod Pere ili Caneta na “Кalenić” pijaci, a ona je imala te neke fensi džidže. Igra je uvek bila slična, prospemo kocke iz različitih kutija na pod i sklapamo nešto sumanuto dok nas njena keva ne pozove na ručak, to je obično značilo i da joj se ćale vratio s posla. Njana keva je bila ista ona, u stvari obrnuto, ali ja sam stvari posmatrao prema svom interesu. Bio sam ljubomoran na njenog ćaleta jer ih svaki dan gleda, tako uparene, birani primerci za hyper threading.

Tada sam prvi put idealizovao žensko. Mirisale su božanstveno, kao i ceo njihov stan. Moja soba je uglavnom zdibala na akvarijum sa kornjačom i čarape koje su umrle negde ispod kreveta. Jebiga, kulturološke razlike. Uglavnom, čak je i sama klopa koju sam kod njih jeo izgledala nestvarno i uvek posebno ukusno. Bio sam apsolutno ubeđen da ni jedna od njih nikad u životu nije prdnula il podrignula… naivna vremena.

Elem, jedno popodne Jelica je trebalo da dođe kod mene, njeni su išli van grada tog dana i njena keva je zamolila moju da joj ćerka bude kod nas. To je bilo taman u vreme kada sam kući sam sa babom, tako da nas moji neće smarati glupim forama, a babi sam reko da slučajno ne isprži domaće kobasice iz kojih vire hrskavice i žile nego nešto normalno. Zamolio sam i za puding. Sve za decu može… I zaista nije izneverila, napravila nam je čak i pečene jabuke sa orasima. Posle svega, predložio sam da odemo u moju sobu i crtamo po zidovima. Moji su hteli da menjaju tapete i rekli nam da možemo da žvrljamo po njima do mile volje, ponudi deci anarhiju i nećeš pogrešiti. Otišla je samo do VC-a…

Razmišljao sam da dok je ona u klonji, na zidu napišem kako mi se sviđa ili tako nešto. Predomislio sam se jer sam skontao da bi se verovatno naljutila i ne bi pričala ostatak dana sa mnom. Baba se javila da ide kod komšinice na kafu i da budemo dobri, idealno, sad više nema ko da smara, možemo da vrištimo i šaramo, da smo deset godina stariji bilo bi još lepše. Nestrpljivo se čeka njen povratak, toliko nestrpljivo da sam prišao vratima od klozeta.

– Ej, Jelice?
– Šta je?
– Ej, pa jel ti dobro?
– Jeste, što?
– Pa nema te… kolko bre to piškiš.
– Pa ne piškim nego kakim.

E bolje da mi nije rekla, nije da imam problem s tim da se tako savršeno stvorenje posere u mojoj kući, ali nekako mi je narušilo celu tu idilu.

– Pa hoćeš brzo?
– Ne ako budeš stajao pored vrata!
– Okej okej… aj samo požuri, pliz.

Posle još desetak minuta izašla je, a meni se u međuvremenu gadno prišoralo pa sam uleteo čim je njen posao bio završen. Au sine. Prvo sam mislio da je došo deda iz sela, upao na prevaru u klonju i pobego sa lica mesta. Samo on je bio u stanju da iskenja mrvtorođeno jare. Nije, nema dede. I dalje sam bio ubeđen da je u pitanju neki trik, neslana šala, podvala… Pa nemoguće da dete od osam godina, i to tako tanano žensko, pokenja takav panj! To ne bi prošlo ni carskim rezom, teoretski nemoguće. Pa ipak, njeno govno mi se kezilo i prizivalo paranoju – “Da da, mali Dudi, to sam ja, i kada oženiš moju gazdaricu gledaćeš me svaki dan!”. Pustio sam vodu, nije otišlo. Još jednom, ni santimetar da krene. Sipao sam vodu u kofu i sasuo, bez efekta. Кada se moji vrate optužiće me da sam ja krivac, neće poverovati da je njeno, niko normalan ne bi poverovao. Moralo je da ode. Dohvatio sam veliku turpiju iz ormarića pored veš mašine i iseko zlotvora na delove. Кao rukom odnešeno. Vratio sam se u sobu.

– Uspeo sam, otišlo je.

Ni sam ne znam zašto sam to rekao. Počela je da plače, i to se nastavilo dobrih deset minuta. Ja sam uzeo da igram “Snupija” na komodoru, ona je čitala neku knjigu i do kraja dana nismo više progovorili. Od tada, prestali smo i da se družimo, ja sam tražio razrednoj da nas razmesti, a nakom mesec dana Jelica se odselila. Moja predstava o ženi kao idealnom biću pala je u vodu. Pa ipak, to me nije dugo držalo, pojavila se Jelena i bio sam čvrsto rešen da nikakva govna ne pomute moje planove.

Elem, slična stvar je i sa Pepersima. Ja ću i dalje slušati muziku i ići na koncerte, ali govno koje su nam za sobom ostavili prošlog utorka će se pamtiti i tu turpija ne pomaže. Bolje da smo ih samo iz daleka posmatrali kako igraju lastiš.

Autor: Dudarim