Voleo sam jednu uličarku. Tako je nju i njena majka od detinjstva zvala. Išli smo u isti razred, zapravo ona je samo povremeno dolazila. Sela bi u klupu do mene, izuvala patike i istresala kamenčiće iz njih. Onda bi rastresla kosu iz koje su izlazili oblaci prašine. U jedinoj svesci koju je nosila bile su složene sličice životinjskog carstva. Zapravo, najčešće je dolazila zbog razmene duplikata. To su bile one napolitankice s braon filom i sličicom ispod omota. Jednom sam dugo šparao i kupio deset napolitanki njoj na poklon. Bila je razočarana jer je dobila sve same duplikate.
Negde u šestom razredu je isterana iz škole zbog velikog broja neopravdanih časova. Iza nje je ostala neupotrebljiva klupa, do zadnjeg centimetra gotovo umetnički izrezbarena nožem, puna natpisa, čudnih slika i po koje psovke. Na insistiranje učenika klupa nije bačena, već je ostala u holu škole kao uspomena na nju. Kažu, dok smo mi upisivali fakultete ona je već otvorila veliki azil za pse i mačke u nekoj divljini van grada, daleko od svih puteva i ulica. Pokazalo se da je bila sve samo ne uličarka. Neko je nedavno predložio da ona škola dobije njeno ime jer, od svih nas, kao da je jedino ona ostvarila baš ono što je htela od života.
Uostalom, da li škola služi da postaneš ono što želiš?
Preuzeto sa fejsbuksa: Oblak u Bermudama(Kotoraš Pepi)
Be First to Comment