Tresi mesi

– Ej Dud, Rale ovde, šta radiš?
– Zavisi šta planiraš da me iscimaš?
– Ha, ma, mislio sam da snesem tepihe u parkić, da ih istresem i operem, pa ako ne radiš ništa da mi pomogneš i sabijemo par piva a?
– Može, sad odma?
– Pa za jedno petnes minuta, sam ću snesem.
– Aj vidimo se onda, mali parkić između zgrada?
– Da da, kod Pantinog stepeništa, aj vidimo se…

Petnaest minuta kasnije…

– E bre Rale, ne mogu da verujem da si uzo veliko apatinsko u plastici…
– Što? Dobro je…
– Ma daj, ima ukus ko da žvaćeš običnu olovku.
– A šta ti piješ?
– Ne znam, lav…
– On ima ukus hemijske?
– Ne, ima ukus piva.
– Dobro onda, oćeš da odem da ti kupim lav?
– Ma jok, samo moram da ti skrenem pažnju za sledeći put, ova dva tepiha a?
– Ma da, nema mnogo…
– Pa i čisti su…
– Ma jesu… Nego kući ovi moji ceo dan gledaju onu j*benu skupštinu, ne mogu više da izdržim, još je došo i deda iz sela, ne možeš da zamisliš koje su to priče… morao sam negde da odem i odnervozim se. Bolje da izudaram tepihe nego da izađemo sutra u crnoj hronici svi đuture.
– Pa da znaš… E jel imaš i dalje one fotke kad smo se ovde u parkiću slikali ko klinci?
– Imam, skoro sam baš i skenirao, čak sam i slao nekoj ribi na ICQ, htela da vidi kakav sam bio ko klinac…
– Hehe, i?
– Rekla je da se nada da drugar i ja nismo i dan danas onako debeli…
– E pa sad, jebiga…
– Ma ionako sam je posle turio na ignor… Nego, jel se sećaš kako smo se zajebavali zajedno s malom Marijom ovde u pesku?
– Pa kako čega, uglavnom slabo, sećam se da su nam matorci branili da se igramo u pesku.
– Da, zbog mačijih i kerećih govana… eh da su samo znali…
– Ja mislim da su ipak znali da je cilj naše igre u stvari bio skupiti što više govana.
– Ma de, nisu ni sumnjali, da su bili tolko pametni ne bi danas gledali skupštinu. Sad bi trebalo ja njima uši da zavrćem što gledaju u govna…
– Hehe, a jel se sećaš bodovanja? Svako govno vredi poen, ko nađe belo govno dobije deset poena.
– Da, da! E, šta misliš, da se sad klinci igraju, dal bi ih neko od dežurnih palamuda osudio da je ta igra r*sistička?
– A bre?!
– Pa razmisli, bela govna vrede deset puta više od crnih!
– Jebote, o čemu ti razmišljaš…
– Eto vidiš zbog čega tresem tepihe, prso sam načisto, sve politizujem! Da sad dođe neka pička i skine se, ja bi joj reko da to nije politički korektno!
– Dobro, sad već sereš.
– Pa jes… Al stvarno zamisli scenu, igramo se tako u pesku i dolazi Nataša Кandić ili neka druga od tih baba, i kao vodi nas gajbi, i kaže matorcima da sad za kaznu mora gledamo “Ružno pače” deset puta! Haha!

– Bogme ćeš ti dobro da otreseš ove tepihe… Al inače, kapiram da su ta bela govna kenjale neke bolesne mačke, nema šanse da neko zdrav iskenja takav kreč.
– Ma ne znam… al da je bilo zabavno bilo je…
– Stoji. Кad je to bilo, ima dvajes godina?
– Pa tako… jebote, dvadeset godina. Pa moja devojka nema toliko!
– Šta sereš? Sandra je dve godine mlađa od nas.
– Ma nisam više s njom.
– Ajde?
– Ma da…
– Dobro da si planirao da mi kažeš.
– Ma sve se nekako brzo izdešavalo. Ostavila me pre tri nedelje. Bio sam nešto popizdeo, nije mi se viđalo s njom i reko sam da idem u selo dva dana. Mislim, njoj sam to reko. A igrao mi se Dijablo, i onda zakucam gajbi dva dana, nigde nisam ni izlazio dok nisam prešo. I sve bi bilo okej da nije srela moju kevu, ova je pozvala da svrati, onda Sandra kaže da će dođe kad se ja vratim iz sela, kevi fala bogu na pamet nije palo da nešto baroniše, i taj dan me ostavi.
– J*bote…
– I onda vikend posle toga, iscima me Aki da odemo do КST-a, kao nismo sto godina, i ja reko ajde. I tamo nađem ovu klinku, i evo dve nedelje smo zajedno.
– Čoveče sa Sandrom si bio tri godine.
– A j*biga, mislim, realno, nikad nisam prešo Dijabla sa Druidom.
– Кoja si ti dileja Rale. I ko je ta mala?
– Sneška se zove, devetnes godina, znaš kakva je…
– I šta ćeš s njom kad ti se bude igrao Vorkraft?
– Neću da gledam u pasulj, šta bude biće, al eto, tako ti je to…
– I dalje mislim da si dileja. Trebalo bi da popričaš sa Sandrom.
– Ma nema tu šta više da se priča, baš me je ono, iznapušavala. Ček da ti pokažem Sneškinu sliku, imam na telefonu… Samo da nađem… Evo, to je ona.
– P*čko.
– Hehe, kažem ti da je baš dobra. Nego, prošo me malo pizd, neću da perem ovo sranje, dosta što smo ih istresli a?
– Dosta.
– Aj ih srolamo i odnesemo gore, valjda se i ono sranje na TV-u završilo.
– Aj…
– Radiš nešto u subotu? Sneškina drugarica pravi neku sedeljku, mogu da pozovem nekog ortaka i to.
– I da radim, ne radim. Aj čujemo se sutra pa će se dogovorimo…
– Aj.

Autor: Dudarim