Toplina praznika

Badnji dan prije nekih tridesetak godina, na selu, ja i brat nestrpljivo čekamo naše bljedunjave rođake iz Sarajeva, stalno osluškujemo zvuk automobila i izvirujemo na put. Konačno stižu. Svi smo ispred kuće, baba ih dugo grli i ljubi, oni ne vole da ih baba ljubi jer smrdi na štalu. Ulazimo u kuću njih odmah pokrivaju debelim ćebadima jer im je prehladno. Ja i brat smo u djetinjstvu misili da baba i đed njih više vole. Ručamo ribu, baba se brine da se ne udavimo.(Ne daj Bože da se neko zakašlje babu bi prekinulo.) Rođaci ne vole domaću hranu probiraju i na kraju jedu samo pogaču. Vokmen im je na ušima.

Baba ih stalno nudi svim i svačim pa im je dosadna. Polako se spušta veče.
“Sveta te Neđelja ne smela đe ćeš u tijem čizmama?” Galami baba, a đed unosi džak slame i razbacuje po kući, sa čizmama spada snijeg i pravi lokvice po žutom tek izribanom linoleumu. Ja i brat skačemo i jagmimo se ko će više uzeti oraha i kiselih jabuka (jer u našim krajevima voće nikada nije moglo sazreti), đed baca i kovanice tome se posebno radujemo. Rođaci se radije ne bi prljali i dalje su umotani i ušuškni, nije im jasno šta će nam kisele jabuke i orasi.

Poslije večere đed kaže: “E sokolovi moji da čuje đedo jeste li mi naučli neku pjesnu?” Pjesmu deda, ispavlja ga moja pametnica rodica.”De, de pjesna, pjesma svejedno.”
Ustaju njih dvoje u stav mirno i počinju: “Tito je ljubav…”
“Ama pušti sade Tita, Badnji dan je, znate li koju drugu?” Oni zbunjeno gledaju. Strina kolača očima. Konačno ja i brat dobijamo pažnju. Počinjemo glasno.
“U hiljadu i trećoj stotini, osamdeset devetoj godini, vojsku kupi Srpski Knez Lazare, vlastodržac i veliki care…” I dan danas znam skoro cijelu pjesmu. Ðedu puno srce, a i oči. Završavamo ponosno. “Aferim omladino” kaže đed.

Ujutru ustajemo zorom, budi nas baba kuća mirise na tamjan, tek pečenu pogaču, cicvaru, jagnjetinu, kajmak, suvo meso. Ogledamo se nad cicvarom, molimo se Bogu, razmijenjujemo svijeće, Mirbožimo se, sve je nekako čisto i svečano, puna duša. Rođaci jedu samo suvo meso i to vrlo malo, piljkaju, krmeljaju: “E đeco, đeco kaki ste metiljavi jedite bolan.” Uporna je baba.
“Nisu oni navikli na jaku hranu”, kaže strina. Poslije doručka se pakuju i kreću za Sarajevo sa punim gepekom jake hrane. Baba ih opet dugo grli.

I tako neko osjeti toplinu praznika i nosi je cijeli život da ga grije i nikad mu nije hladno, a neko provede život sa vokmenom i skupim naočarama niti šta vidi, niti čuje, a i dalje misli da je najpametniji. Srećan Badnji dan!

Autor: Snežana Aleksić Topalović