Tića i Mikan

Tića i Mikan su sarađivali poslovno. Tića je uvozio grafičke mašine, Mikan je radio pripremu za štampu i klišea u radionici pored velike porodične kuće na periferiji Beograda. Nisu se družili privatno.

Mašine koje je Tića uvozio početkom 90′ su, u to vreme, bile čudo tehnike, a bio je i jedan od pionira digitalne štampe na ovim prostorima. Mikan, inženjer elektrotehnike, bio je cenjen u svom poslu i, za razliku od mnogih, pratio je trendove.

Tiću sam upoznao krajem 1997. kada me je angažovao da mu, po potrebi, prevodim tehničku dokumentaciju za mašine koje je uvozio. Kada sam tog martovskog dana došao kod njega, zatekao sam ga kako vezuje kravatu. Nikada do tada ga nisam video u odelu.

“E, ajde ovamo, papiri su ti na radnom stolu. Ja moram da idem na venčanje, kafa ti je u kuhinji…”

Utom u prostoriju ulazi Tićina supruga Biljana, skockana ko top-model. Doduše, na njoj bi dobro stajao i jutani džak.

“Ala ste se sredili! Ko se to ženi?”
“Mikan, a ja sam mu kum. Znaš ga, onaj što radi klišea i…”
Ma, znam ko je Mikan, ali sam mislio da niste toliko bliski, kamo li da ste kumovi.”
“Pričaću ti sutra kad dođeš, imaš posla za bar 5 dana… ‘bem ti ovo govno…e, znaš li da vežeš kravatu?”
“Znam, daj to ‘vamo…”

Deset minuta kasnije sam ostao sam u ogromnom stanu.

Sutradan sam oko podne došao kod Tiće. Na vratima okačena poruka: “Idi u radnu sobu”.
Otključavam i šunjam se kroz stan prema uputstvu. Garant spavaju. Prošlo je 2. popodne kada se na vratima radne sobe pojavila Biljana sa kafom, vidno mamurna i razbarušena k’o precvetao maslačak:

“Dobro jutro, sa’će Tića.”
“Dobar dan, prošlo dva odavno.” – odgovaram kroz smeh – “hvala za kafu!”

Samo je odmahnula rukom i uz osmeh nestala iz radne sobe. Tićina podbula glava, sa frizurom kao da je spavao u trafo-stanici, se pojavila posle petnaestak minuta. Uz mrmljanje i uzdah se survao u kožnu fotelju pored radnog stola.

“Vidim, bila luda žurka?”
“Bruka, matori. Ostao mi Audi tamo, došli smo taksijem… Dokle si ti stigao?”
“Bio sam ovde do pola 2 sinoć. Do sutra popodne završavam.”
“E? Dobar ti!”
“Ja i koje kako, al‘ ti si se upropastio. Ne reče mi kad te Mikan okumio?”

Tića me gleda škiljavo preko šoljice, srknu kafu i počinje:

“Znaš li ti Rajka Zubonju, štampara?”
“Ne. Ko je taj?”
“Štampar jedan, iz Bosne valjda, seljačina, nebitno… E, sa Mikanom sam išao kod njega pre mesec dana… j*bote, sad kapiram da se nismo videli skoro 2. meseca!”
“Mesec i po, nebitno…šta bi kod tog Zubonje?”

“Čekaj, moraš da znaš pozadinu priče. Vidiš, Mikan je bio oženjen. Tu njegovu prvu ženu ne znam. Izgleda da nije tačna vugla, otkačila njega, dobricu punog k‘o brod i pobegla sa nekim taksistom, n*rkomančinom raspalom, a njega ostavila sa blizancima od godinu i po.”
“Ima i decu? Kako su oni?”
“Ma klinci su superiška, imaju babu sa njima, Mikan angažovao i guvernantu, ali mi pomenuo, onako, u razgovoru, da im fali keva.”
“Znači, naš’o im kevu, ok, ali kakve veze ima taj Zubonja?”
“On nikakve, nego njegova sekretarica Mira. Odemo Mikan i ja kod njega, Mira nas dočeka pred kancelarijom. Ja je znam od ranije, Mikan je video prvi put. Vidim ja da je Mira nešto smrknuta, ali ne komentarišem. Uđemo kod Zubonje, on odmah Miri kaže da donese kafu, viski, p*čke materine… Sednemo mi, stiže kafa, viski, pršuta…”
“…p*čke materine, kapiram. I onda?”

“Tu ti se mi lako dogovorimo sa Zubonjom, njemu mašina, ta za koju prevodiš uputstvo, Mikan da radi pripremu, sve u fulu, matori. Tad ja pitam Zubonju za Miru, što se namunjila, on kaže:
“Ma pusti, razvela se od onog njenog elebaka pre neki dan, stan njegov, ona sa decom živi kod tetke već po’ godine. Dao sam joj nekih para da se preseli, vratiće od plate…” i sve u tom fazonu. On joj kao pomaže, a sve naplaćuje.
Mikan sve to sluša, ne komentariše, al znaš Mikana: taj ne progovara dok ne mora.”

“Nije baš da ga znam, video sam ga samo onda kad sam preveo ono uputstvo za njega, pred Novu Godinu. I meni je delovao kao ćutolog.”
“E, al me tad kod Zubonje iznenadio da sam ja, ovako brbljiv, zanemeo!”
“Ti zanemeo? E, to teško.”
“Keve mi! Izlazimo iz kancelarije, ja se pozdravim sa Mirom, pozdravlja se i Mikan ali joj ne pušta ruku!
Kaže: “Gospođo Miro, znam kako Vam je. I ja sam razveden. Da li želite da mi date šansu, da se bolje upoznamo, pa da vidimo kuda će nas to odvesti”.
Mira stala, iskolačila oči, pa poče da muca: “Ali ja…znate…ja imam dvoje dece…”, a na to će Mikan:
“Pa dobro, imam i ja! Možete li da rodite još dvoje?”
Mira menja boje, jedva reče: “pa…mogu…”.
Na to ti moj Mikan: “Divno! Idemo sada na ručak. I da znate, moje namere su časne, evo kum će da potvrdi” i pokazuje na mene.
E, tu sam ja zanemeo…”

Već se tresem od smeha, ona kafa mi pokapala pantalone: “Bre, vi niste normalni!”
Tića se smeje glasno, suze mu krenule, kroz smeh nastavlja: “I eto ti. Tako je Mikan našao ženu i kuma u dva minuta, o istom trošku. Kakav kvalitetan ludak…”

Dugo smo se smejali dok je Tića prepričavao događaje sa venčanja. To je bio pretposlednji put da sam radio za njega. Ispostavilo se da je Mira završila Filološki fakultet, pa je ona radila prevode. Razumljivo. Kuma je to…

Tog leta sam izgubio kontakt sa Tićom. Život i poslovi su nas odveli na različite strane. Sreo sam ga ponovo početkom maja 2007. u šetnji Zemunskim Kejom. Gusta crna kosa je dobila sede zulufe, osmeh izbledeo. Ličio je na Mr. Noa sa bar 20kg viška. Seli smo na klupu.

Tada sam saznao da je Mira ispunila obećanje, ona i Mikan su dobili još dve devojčice. Sada ih je osmoro. Tića kaže da ne postoji srećnija porodica na planeti. 2004. su se odselili u Holandiju. Mikan je tamo otvorio firmu. Tića prodaje stan i ide i on u Holandiju.

“Pa što si se tako smrk’o. Žive neki ljudi i u toj Holandiji, tvoj kum među njima…”
“Znam, matori, kod Mikana me čeka i posao. Fali mi moja Biljka, ona je već tamo.”
“Ne razumem. Šta je tu loše?”
Snebiva se, oči mu zastaklile, vidim da mu nije lako.
“Znaš, dva puta smo izgubili bebu. Posle drugog spontanog mi se Bilja emotivno raspala. Zaj*bano matori, a nemoćan si. Eto, sad je tamo u nekoj klinici na lečenju, Mikan je sve organizovao. Kaže: “biće dobro.” I Biljana zvuči bolje kad se čujemo. A ti? Kako stoje stvari kod tebe?”
“Oženjen, ćerka i sin, pet i po i tri godine, useljavamo se u nov stan. To je to.”

On me gleda, lice mu je vedrije:

“Znaš li koliko si srećan, matori?”
“Znam, matori. Znam. Bićeš i ti.”
“Misliš?”
“Tvrdim.”

Zaista sam verovao u to. Sedeli smo još neko vreme na klupi zagledani u Dunav, prisećali se, čavrljali o svemu. Senke se izdužile, padalo je veče. Ja ustajem:

“E, vreme je da se krene domu svom, što i tebi želim.”
“Važi, matori, mada mi se u onu gajbu ne ide. Gledam da to što pre utopim…”
“Nisi me razumeo. Želim ti da odeš gde je dom. To je ono mesto gde žive oni koje voliš.”

Uhvatio je moju pruženu ruku i privukao me sebi. Grli me i tapše po leđima: “U pravu si, matori. Ajd’ pali, palim i ja.”
Još se rukujemo: “Pozdravi mi Bilju i Mikana sa sve tom njegovom bandom.”
Nasmejao se: “Hoću. Znaš li kako ih Mikan zove?”
“Kako?”
“Specijalna diverzantska jedinica.”

Rastajemo se uz smeh. Ja ka parkingu, Tića niz Kej sa rukama u džepovima. Tada sam ga video poslednji put.
U aprilu sledeće godine mi stiže poruka sa nepoznatog broja. Počinje sa +31. Holandija. U poruci, sve velikim slovima, piše: “POSTAO SAM ĆALE! KEVE MI!!!”
U odgovoru sam im poželeo da budu zdravi i srećni kao Mikan, Mira i njihovi diverzanti.
Može i kao moja draga i ja sa ovim našim dvojcem bez kormilara. I to je pun kantar.
Keve mi.

Autor: Grof od Kačulica