Tog dana kada si prešla prag roditeljske kuće i otišla u naručje svog supruga on je bio najsrećniji čovek na svetu, a roditelji su bili poput dve žalosne vrbe jer im deo srca odlazi u novi život.
Nećeš više trčeći silaziti niz stepenice, nećeš iz devojačke sobe pojačavati muziku kada si jako raspoložena, a ćutati kada si tužna. I pauze između učenja si provodila napolju sa svojim psom govoreći kako joj zadiviš što je pas jer ne mora da uči i generalno da se bavi ljudima, životinje su sjajne.
Žensko dete je boljka, u nekom momentu ga život otrgne iz tvog naručja i zauvek ostavi prazninu u srcu. Jer odlazi, negde tamo gde više nema roditelja, negde među ljude za koje ne znaš kako će je tretirati, negde tamo, odakle ćeš se nadati da će ti uvek u dvorište doći srećna, jer kada to nije videćeš iako ti se neće požaliti. Zato je Bog ženama dao snagu i zbog toga učite svoje ćerke samopoštovanju i budite im podrška ka kojoj se uvek mogu okrenuti. Ali zacele rane ako se vaša kći uda za dobrog čoveka, onda znate da je sigurna u njegovom naručju.
Teški su svi odlasci… Jer uvek neko svojim odlaskom odnese malo vas. A sve to spada u život…
Prezeto sa fejsbuksa: Neobicno Obicna
Be First to Comment