Dešavalo se to 90tih…
Ratno stanje na Balkanu, inflacija…haos.
Moj muž se javlja sa posla da ide u banku da podigne platu. Jer već uveče za te neke silne milijarde ne može da se kupi ni jedno jaje…
Dolazi posle neka dva sata. Crn, natmuren, ćuti…ćutim i ja. Samo deca trče, ljube ga, daje im neke sitnice…čokoladice.
Ćutimo tako jako dugo. Ništa ne pitam. Tek on počinje…
“Podigao sam platu. Osvrnem se i vidim bakicu…podsetila me na moju baba Stanu. Stoji i zbunjeno gleda u novac koji drži u rukama. Priđem joj i pitam je sta je?
Kaže: Dobila penziju, a ne može sa tim da plati račune.
Ćuti dalje još dobar minut i nastavlja…
“Zamenio sam 10 maraka(u to vreme bogastvo) i platio joj račune. I dao sam joj platu…otišla da kupi suvih kostiju da joj zamirise.” “Snaćićemo se mi” kažem…imamo još nešto u šteku.
“Neka si.”
Tada sam znala da ću sa njim da ostarim.
Preuzeto: Oblak u Bermudama(Snežana Maljica)
Be First to Comment