Suzana

Kada sam se vratio iz poslednjeg rata, ’93, s dva gelera u listu desne noge i nepovratno izgubljenog vida levog oka, jedino zbog čega sam bio srećan je što je žena otišla i odvela decu sa sobom. Ne bih podneo da me sinovi vide ovakvog, a ni nju ne bih imao čime da usrećim.

To što sam preživeo poslednju akciju, u kojoj je poginulo više od pola moga voda, bio je samo splet nesrećnih okolnosti. Nesrećnih, jer nema ništa teže nego videti smrt u očima saborca, s kojim si, minut pre toga, podelio poslednju cigaretu i koji ti je već par puta spasio život. U tom je strašnom danu bio red na mene da vratim dug, ali, zakasnio sam. Proganjao me samrtni grč na Mišinom licu u bolničkim danima, Budio sam se s krikom na usnama, sav u znoju i drhtavici i prestao da spavam. Nesanica je postala moja svakodnevna mora i alkohol je postao moj spas. Posle litre rakije spavao sam, ponekad i po 24 sata.

Posao vozača kamiona zamenio sam gradilištem sa kojeg me je preduzimač izbacio, posle prve nedelje, koju sam prekunjao nad lopatom, uz uspavljujući bruj mešalice.

Juče sam pošao kući već prilično pijan i poslednje čega se sećam bila je škripa guma i piskavi zvuk sirene nekih kola. Probudio sam se u nepoznatoj prostoriji, vezan kaiševima za krevet, s bolom u desnoj nozi, koja je bila obložena gipsom i cela zamotana zavojima.

Onda su se otvorila vrata i kroz njih je ušlo neko vižljasto dete u belom mantilu i sa stetoskopom oko vrata. S njenog sitnog, mršavog lica gledale su me Mišine oči i prvi put posle toliko godina počeo sam da plačem, ja koji nisam pustio suzu nikad u životu. Prišla je i nasmešila se osmehom prepoznavanja. Mala Suzana, koju sam držao na krštenju i koju nisam video bar dve decenije.

“Sve će biti u redu, kume Mirko, prelom smo sanirali i izvadili gelere, samo mi moraš obećati da ćeš biti miran.”, rekla je i počela da skida kaiševe sa mene.
U tih nedelju dana koje sam proveo na psihijatriji gradske bolnice, dolazila je svakodnevno i provodila sa mnom svaki slobodan trenutak. Nekad smo pričali, nekad samo ćutali i gledali kroz loše opran prozor u krošnje kestena koje su se širile s druge strane stakla, slobodne, iako nepomične. Ispričao sam joj i ono što jeste i što nije pitala, srećan što sam konačno našao nekog ko hoće da me sluša, pa još i dragog i bliskog. Iako sam je poslednji put video kao sedmogodišnju devojčicu koja polazi u školu, tuga nas je vezivala na poseban način, nitima sećanja od kojih je život ispleo čvrste lance, koje smo nosili, svako na svoj način. Ja sam se predao alkoholu, ona je sve posvetila karijeri, tražeći utehu u radu i učenju. Otac joj je poginuo pred mojim očima, majka se preudala, baba i deda koji su je odgajili su skoro umrli. Brak sa kolegom oftamologom je potrajao samo godinu i po, otišao je u Nemačku pre prvog rođendana njihove ćerkice Nade, čije mi je slike stalno pokazivala. Malena je imala njene crte lica ali su joj kovrdže bile tamnokestenjaste i valjda mi je zato izgledala još bleđa nego što jeste. Poželeo sam da je upoznam i Suzana je dovela jedog popodneva, dan uoči mog otpusta.

Dete je imalo celih šest godina, ali bila je tako sićušna, bledolika i nežna da se nisam usudio da je dodirnem. Prišla mi je oprezno i polako, propela se na prste i radoznalo zagledala u dugmiće koji su svetleli iznad moje glave, smešeći se.

– Ja sam Nada.- rekla je i pomerila nestašnu smeđu loknu sa čela, nakrivivši mangupski glavu na levu stranu.
– Ti si Mamin kum i nisi više bolestan, tako mi je mama rekla. Umeš li da pričaš priče? Moja mama priča najlepše priče na svetu, ali već neko vreme ne ume da smisli neku novu, a ja sve stare priče znam, skoro napamet… – čupkala je i uvrtala tu loknu na čelu, a ja sam podigao pogled i video kako Suzana plače i krije lice u maramicu, kao da ima kijavicu. Zabrinulo me to, ali nisam joj ništa rekao, samo sam pomilovao Nadu po kosi i obećao joj puno novih priča, ali kad su otišle, jedva sam dočekao večernju vizitu u nadi da ću saznati da li joj se nešto desilo.

Vizita je prošla, mlada plavokosa sestra je donela terapiju, pitala me da li mi treba nešto i krenula iz sobe.

– Zašto doktorka Suzana nije bila večeras, pitao sam, a ona je slegnula ramenima.
– Ne znam, verovatno zbog male Nade, treba joj bubreg, jako je bolesna.

Zaledio me taj odgovor i celu sam noć probdeo u krevetu, s mukom dočekavši jutro. Bio je petak, trebalo je da me puste kući, ali mi se odjednom nije nikuda išlo. Načelnik odeljenja, prosedi čičica veselih očiju, je svratio na kratko i pripretio mi prstom, vrteći glavom dok je potpisivao otpusnu listu u mom bolničkom kartonu.

– Nemojte da Vas slučajno opet vidim ovde! Još ste dovoljno mladi da učinite nešto dobro sa svojim životom, a ne da ga utopite u alkoholu. Možete ovde uvek doći da popričamo i odigramo partiju šaha kad Vam treba pomoć. Prišao je i pružio mi ruku, koju sam muški stegao.

– Da li je tačno da ćerki moje kumice zaista treba bubreg? – pitao sam. Trgnuo se, začuđeno podigavši obrve.
– Odakle vam to? – tiho je izustio.
– Samo mi recite je li istina? – bio sam uporan.
– Da, istina je. Znamo to već mesec dana, još nema kompatibilnog davaoca, a njeno stanje nije dobro. – odgovorio je, jedva čujno.
– Hoćete li, molim Vas, uraditi potrebne analize. Obećavam da neću više ni pomirisati alkohol i učiniti sve da očistim organizam ako se pokaže da bi moj bubreg mogao odgovarati.

Gledao me u čudu, pa mu se lice razvuklo u širok osmeh odobravanja. Bilo je to lice dobrog čoveka i nekako sam osetio da će sve biti u redu. Uzvratio je stisak i otišao, žustrim korakom niz hodnik. Pomislio sam na svoj dug pokojnom Miši i silno poželeo u sebi da moj bubreg bude odgovarajući.

Suzana je došla tek u nedelju, očiju crvenih od plača i modro-sivih podočnjaka.

– Zašto nisi izašao, kume, trebalo je da te puste još prekjuče? – pitala je zbunjeno, nameštajući mi posteljinu.
– Dete, imaće tvoja Nada bubreg, za nekih mesec dana ići ćemo zajedno na operaciju. Miša je to odgore uredio, veruj mi, da mene donesu baš na tvoje odeljenje i da se opet, posle toliko godina, slože preostale kockice naših života.

Gledala me je zaprepašćeno dok sam joj pričao kako sam saznao, a suze su padale po njenoj zelenoj uniformi i na licu se smenjivali neverica, radost i ljubav.

Ponovo sam se osetio živim kad sam je zagrlio, jer grleći nju, grlio sam i mrtvog kuma Mišu, kome dugujem dva života.

Preuzeto sa fejsbuksa: Oblak u Bermudama(Irena Đorđević)