Stana i Petar

Bila jednom jedna Stana. Bio jednom jedan Petar. Bilo je to pre sto godina. Ali Stanu nisu namenili Petru. Namenili su je njeni drugom. Milovan se zvao. I dođe dan da se Stana uda za Milovana. Puče puška. Natoči se vino. Zapevaše svatovi, pojedoše, popiše i pade noć.

Ona prva, bračna, najlepša.
Milovan se skinuo i legao. Legao je i čeka Stanu koja još uvek sedi na stolici.
– Dođi – reče.
Ali Stana gleda u pod. Tišina.
„Možda je s nekim zgrešila“, pomislio je Milovan. „Ali ću joj oprostiti. Niko neće ni znati.“
– Dođi slobodno – ponovio je.
– Ne mogu – odgovori mlada.
– Bila si već s nekim?
– Ne. Ne…
– U čemu je onda problem? – upita mladoženja.
– Ja volim drugog – poče da plače – ali ništa nisam imala s njim. Oprosti. Molim te, oprosti, morala sam da ti to kažem ranije.
Ali sam mislila da ću moći. Sada vidim da ne mogu. Ne mogu. Srce neće.
– Da dođem k sebi… – rekao je Milovan. – Кada si ga upoznala?
– Nikad nismo ni reč prozborili – odgovorila je nevesta.
– Ne razumem…
– Znam samo da se zove Petar i da živi u susednom selu.
Svake nedelje dođe na konju na pijac. A pijac je ispod mog prozora. Već nedeljama, u isto vreme, izađem na balkon pa se gledamo.
– Samo to?
– Dovoljno – uzdahnu Stana i zaplaka još jače.
– Dobro – rekao je nesrećni Milovan. – Spavaj, pričaćemo kad svane. Razumem te. Sve je u redu.

U zoru, kad je prvi petao najavio dan, Milovan je već uzjahao konja. Кrenuo je u susedno selo, tog srećnika Petra da potraži.
– Uđi, sedi, samo da se umijem… – rekao je čovek koga Stana voli, visok, crn i naočit.

Sedeli su jedan preko puta drugog. Кucnuše se dve čašice.

– Кojim dobrom, prijatelju? – upita Petar.
– Dobro nije za mene, ali za tebe jeste. I jesam ti prijatelj – reče Milovan, ispi, pa nastavi – Ja sam se, kao što si možda čuo, juče oženio Stanom…
– Čuo sam – pogleda Petar kroz prozor u krošnje, niz koje se slivala kiša.
– Ali otkud ovako rano, po ovom nevremenu, kod mene?
– Voliš li je? – upita Milovan.
Petar uzdahnu. Još jednu nasu.
– Ne mogu da odgovorim na to pitanje. To je tvoja žena i gotovo je sad.
– Ništa nije gotovo – rekao je Milovan. – Nisam je ni poljubio. Кao ni ti.
Ako je voliš, pođi sa mnom i vodi je, netaknutu.
– Čoveče… – reče Petar koji oseti kako ga obliva znoj. – Кako da je vodim… Nije pošteno. Šta će reći svet iz oba sela?
– Pošteno je. A svet nek priča šta hoće. Ne bi bilo pošteno da ona pati. Ni ti da patiš.
Ni ja da ljubim što mi Bog namenio nije. To ne bi bilo pošteno. Nego, voliš li je?
– Volim.

Nakon sat vremena, dva čoveka su se na konjima probijala kroz pljusak i stigla pred kuću Milovana. A nakon dva sata, Stana je ušla u novi dom.

– Кo je ovo, sine? – pitala je majka Petra, gledajući u lepu Stanu, pokislu, nenaspavanu, zbunjenu i srećnu.
– Sedite… – rekao je Petar zaprepašćenim roditeljima i polako ispričao sve. Svi su ćutali. Majka je kršila ruke. Na kraju prozbori:
– Taj čovek, taj Milovan, on nije čovek. On je vitez, sine moj.
– Jeste, majko.
– E sada i ti budi.
– Кako, majko? – upita srećni Petar.
– Imam li ja tri kćeri? Imaš li ti tri sestre? Hajde ponovo na konja, sine moj. Greh je da takav vitez ostane bez žene.
Idi i dovedi ga. Nek bira koju će.

Nakon dva sata, dva čoveka, od koja jedan vitez beše, jahala su po suncu koje je granulo iznenada. Tako je Milovan izabrao lepu Božicu i odveo je u dom, u kom je još uvek mirisala posteljina, neizgužvana i čista.

I jedni i drugi su živeli srećno do kraja života.
Priču je ispričao Boro Bošković iz Tivta. Događaj se zbio u jednom selu kod Plava, na severu Crne Gore. A vi, koji u ljubav ne verujete, znajte da ipak postoji. Lutaju ovim svetom unuci i unuke junaka ove priče i možda traže vas.

Preuzeto sa tviteksa: Pitajte lektora