“Skuplji ljudi”

Da je izistinske sreće u ovoj Srbiji našoj, jedini sud kojeg bi se plašili bio bi onaj Božji (ne, nažalost, ne mogu sebe vernikom nazvati), ne bi se bojali jedni drugih i zla koje jedni drugima možemo učiniti…

Da je sreće, deca znala ne bi ko su oni što se bez prestanka pojavljuju na televiziji, ali bi znala odakle dolazi na sto hrana, da se ne proizvodi u magacinu marketa, već na zemlji ovoj našoj, plodnoj i blagorodnoj koje se ovi sa televizora sete samo kada trebaju snimiti promo – spotove za velike novce… A gde ćeš Srbina no po nacionalnom ponosu… Manje će ga boleti da mu zavališ šamarčinu i opisuješ majku, eto, dotle je došlo, neka vas ne lažu da nije tako, tri prsta i “srpkinja je mene majka rodila”, i ko ga je*e, ne možeš mi ništa, majku ću da ti oprostim, ali da si bolji neću, aj na ferku, pijan, naravno…

Da je sreće, zaista, ljudi bi u ovoj zemlji dostojanstveno umirali, ne bi smrt bila skuplja od života, ovde je skupo sve što čovek ne mora i ne treba, a to najviše plaća… Jer mu se može, jer da se dokaže, jer da…
… na onaj svet se mora, a kako…
“to nije naša briga”,
bez onog formalnog “žao mi je” (da, i vreme je skupo, što bi ga na reči suvišne trošili),
pa plaćaš… Onoliko koliko te procene…

Da, kad se život više ne meri, cena se stavlja otprilike, onako kako im se učini da možeš platiti…
Opet i opet, nažalost, na puste novce smo se sveli…
Nemojte da umirete u Srbiji.
Nemojte ni da se u njoj razbolite.

Život će vam biti obezvređen onog časa kada se suočite sa svim marginalcima i pozadincima Gospodara života… I ne, nisu to oni ljudi koji vam život spašavaju… Oni su tu da slušaju i leče nevolju, oni, koje bolje da nikad ne vidite, svaki uzdah očaja u bogatstvo svoje pretvaraju…
Nemojte da se u grudi busate velikosrpstvom ako sa komšijom ne govorite, ako se oko pola metra međe svađate, ako ste u kuću uneli par stotina evra plaćeno štene, a ispred vrata vaših umire gladno i obično, ono što se ne slika za društvene mreže… Ako hranu bacate, a u kući do vaše neko gladuje… Ako zavidite onima koji nekad ništa nisu imali, a i sada možda manje od vas imaju, ali “otkud im, majku mu?!”, bez da ste videli koliko ih je to njihovo malo koštalo… Života, muke i bolesti…

Ne govorite da ste dobri…
…ako prijatelje koji vas u zagrljaj primaju praznih ruku nemate, ako morate govoriti o skupim automobilima, markiranoj garderobi i vrištećim cenama da bi pažnju zadobili, da bi vas slušali… Ne znajući, i bez da vas zanima šta ko o vama misli…
Nemojte ništa da govorite ako su vam reči jeftine, u svakom slučaju jeftinije od sata koji na ruci nosite svako malo na njega gledajući da pokažete da vas na drugom mestu skuplji ljudi čekaju… Oni koji će se po komandi smejati vašim šalama i koje neće zanimati ama baš ništa više od onoga što i njima prija… Što bi se badava trošili…
Praštaj, zemljo moja, ti možda jesi ista ostala, mi te više nismo vredni…

Autor: Hermina Zlatanović