Siroče

Zovem se Danica. Kad je mama umrla ja sam imala devet a brat pet godina. Govorili su nam da je tako moralo biti, da je sada ništa ne boli i da je na nebu, odakle će nas stalno posmatrati. Ja sam se trudila da im verujem a brat je samo plakao i tražio mamu.

Kad tako mali ostaneš bez majke čitav život ne budeš potpun. Gde god kreneš imaš osećaj da ti nešto fali, da si nešto zaboravio. Budiš se, živiš, ali ni sebi ni drugima nisi potpun, kao da ti fali jedno oko, jedna ruka. A žive, i odrastu ljudi i sa jednim okom, naviknu da onim drugim što više vide. Tako smo i mi, obeleženi, unesrećeni siročići rasli uz našeg oca Milana. On je bio ono naše drugo oko, naša ruka, naše sve. Svi su imali još nekog ko im je važan, a mi smo imali samo njega.

Ljudi su pominjali majku i plakali, za njom, za nama dvoma, za tužnom sudbinom njene majke, Milan nije bio važan. Čovek koji je imao tek trideset osam, izgubljen, sa dvoje dece, bez bića koje je voleo morao se tešiti jedino činjenicom da je živ.
Dolazili su rođaci i prijatelji, neko vreme, sećali se datuma i rođendana, ako nisu imali neke svoje obaveze, neke svoje poslove. Dolazili i odlazili, samo nam je on uvek ostajao.
On je pravio prženice, da liče na one mamine. On nas je poslao napolje da se igramo kad je pakovao stvari iz njenog ormara, glasno sam vikala bratu neke besmislice, samo da ne čuje njegovo kukanje dok se sa svakom njenom majicom opraštao.

Ponekad sam mislila da sanjam, čekala da se probudim i da sve bude po starom, da mama opet bude sa nama, u našoj kući, u našem dvorištu. Brižno sam zalivala njenu čuvarkuću, radila domaće zadatke, uredno prala zube. Činila sam sve što liči na onaj život koji smo imali, i čekala da se probudim. A onda bi me budilo neutešno plakanje mog brata koji traži da ga tata vodi na nebo, jer želi kod mame, makar samo da je vidi i da joj odnese njene papuče. Budili su me oni dani kad deca u školi pišu čestitke majkama za 8. mart. Budili su me bolovi po dnu stomaka i ona iskonska potreba da je pozovem, da joj kažem, da samo bude tu. I sva ta buđenja su me bolela i ponovo vraćala na onaj dan kad su nam rekli da je tako moralo biti.
Tako smo brat i ja imali dane u kojima smo toliko budni da glasno plačemo i u tim danima je naš otac ponovo zakopavao svoju mladu ženu, u tim danima je ponovo otkidao deo svoje duše i na njega bacao grumen lepljive seoske zemlje, ali nije smeo da plače.

I dok sam ja želela buđenje moj otac je želeo san. Ako mu je već život oduzeo ono što je nekada sanjao želeo je pravo na onaj običan, miran san. San u kome će se odmoriti od briga i obaveza, san u kome će pobeći od straha da će negde pogrešiti u vaspitanju dece, da mu se nešto loše može desiti i da će njegova deca ostati sama. Ali, za san je ostajalo malo vremena, kad je uspevao da ga ukrade od posla, od rada na imanju, od kuvanja i pranja, od dečjih suza i zahteva, od ljudskih saveta, od života.

Mi smo rasli a otac nam je vezivao pertle i kupovao maturska odela, spremao nam ručak i ispraćao nas na ekskurzije. Saslušao je sve naše dileme, otpratio prve izlaske i prve ljubavi. Poslao nam bezbroj torbi brižno spakovane hrane u naše studentske stanove. Imali smo kome doći i kome se vratiti, imali smo s kim se radovati i kome plakati. Nismo imali majku, ali smo imali dom.
Tek danas kao odrasla osoba shvatam koliko se naš otac žrtvovao za nas. Nikada se nije ponovo oženio, nikada nismo znali za neku drugu ženu, da nas ne povredi prestao je da živi svoj život. Bio je i otac i majka, i majstor i domaćica, prijatelj i porodica.
Zovem se Danica, Danica Milanova.

Autor: Lela Milosavljević