Grupa Nemaca – turista (kratke pantalone, fotoaparati, kožne sandale) već sedmu godinu je letovala u crnogorskom primorskom gradiću.
Svake godine, prolazeći pored male ribarske gostione na putu za plažu, napravili bi po jedan grupni snimak ispred neobičnog ugostiteljskog objekta koji, onako neugledan i prost, kao da nije mario za turističku groznicu koja je tresla celu varoš. I, svaki put, negde u pozadini, iza zadriglih nasmejanih lica zadovoljnih Nemaca, fotoaparat bi uhvatio u kadar i jednog sedog ribara, živopisnog lica i tužnih, staračkih očiju, kako, sa lulom u zubima, uz bokal vina, sedi ispred konobe, zagledan u pučinu.
Helmutu, vlasniku tri pivare i dve cementare, ovaj detalj nije mogao da promakne i, konačno, osme godine letovanja, odvaži se da upozna neobičnog ribara:
“Izvinite ako smetam, ali zanima me od čega živite kad po ceo dan sedite ispred konobe?”
Imam malu barku, nekad ulovim malo ribe, malo vina i dosta za mene – starac odgovori ravnodušno.
“Zar ne možete da ulovite više nego što pojedete? – začudi se Helmut.”
Mogu, pa šta! – starac pogleda umornim očima stranca.
“Zašto onda ne prodate tu ribu, pa uštedite novac, pa prodate još ribe, pa zaštedite još novca, pa kupite veću barku?”
I, šta onda?
“Onda lovite više ribe, pa zaposlite još dva, tri momka, pa još više zarađujete i još više štedite!”
I, šta onda?
Onda kupite ribarski brod i puno mreža, zaposlite puno radnika i lovite još više ribe, zarađujete još više para!
I, šta onda?
“Onda oni rade za vas, a vi samo sedite!”
Pa, ja i ovako samo sedim!
Ukoliko znate ovog ribara, rado ćemo ga pitati da ustane 😉
Be First to Comment