Odem ja jutros malo na groblje da obiđem familiju, pa sednem na susedni grob, osluškujem i “čujem” kevu: “Sine moj, došao si!!”
“Jesam kevo, eto da vas malo obiđem.”
“Jel’ ti nedostajem?” “Hmmm…jesi čula ti kevo onu pesmu: “Umri baba, odmaraj u grobu da se ženim, pa da imam sobu”?”
“Joj, sram te bilo, jesam li te tako vaspitala?”(čujem kako se smeje od srca)
“Jesi, nego šta si..sad nema ispravke, kasno je.”
“Pa jesi se oženio, bleso moj?”
“Nisam još, kad spremim sobu i nađem mladu, naravno.”
“Dobro, kad ćeš jednom da se uozbiljiš, imaš toliko godina a ostao si ista lucprda kao i uvek što si bio?”
“Pa teško, znaš kod ovakvih kao što sam ja koji ne žele da porastu, to teško ide…”
“E, znala sam da sam trebala da te ostavim ispred nekog sirotišta ili da te bar jednom ispustim na glavu..da vidiš kako bi bio onda normalan.”
“Kako da ne, a kao nisi nikada, poledaj kakvo mi je teme, ko da me konj zveknuo kopitom otpozadi, zato sam i ošinut.”
…i tako, uhvatim sebe kako se smeškam sam na groblju po dosadnoj kiši kao Luda Nasta, ali nema veze. Toplo mi oko srca, vratio sam vreme par godina unazad makar na minut, vizuelan i opipljiv u 3 dimenzije. Možda samo meni. Ko to može da izvede, blago njemu, ne treba mu puno toga u životu da bude srećan i smiren. Ko ne može, nije ni probao… 😀
Preuzeto sa fejsbuksa: Oblak u Bermudama(Goran Stevanovic)
Be First to Comment