Prometej

Radio sam neko vreme u toplani na vrhu Pljevaljske na Konjarniku. Pitali su me što se javljam na konkurs, zar sa fakultetom nemam posao?

– “A nemam, došlo nas je na hiljade sa svih strana u ovaj zadimljeni Beograd.“
– “Imaš li familiju, decu?
– “Imam ženu i dvoje dece. I žena traži posao.“
– “Ali znaš, raditi ćeš u našem starom pogonu na ugalj jer štedimo mazut, to ti nije samo otvarati i zatvarati ventile i pratiti manometre.“

Tako sam ja postao inženjer – ložač noćne smene od deset uveče do šest ujutro. A noć je nekako oduvek bilo moje vreme. Trajalo je to i duže nego što sam mislio. Da je plata bila veća i da žena nije stalno kvocala da se konačno pokrenem, verovatno bih još uvek tamo radio. Maštari u svakom poslu nađu užitak. Ogromni zadimljen podrum sa kotlovima je bila moja crkva puna nestašnih plamenova koje sam hranio, šištećih gejzira koje je trebalo obuzdati, satova čije skazaljke su morale pokazivati prave brojke. Sve je moralo biti čisto i raditi besprekorno. Povremeno bih izašao i pogledao dim koji je kuljao iz visokog dimnjaka. Po boji sam znao da li je sve u redu.

Jedne zime, bio je oštar decembar, primetio sam priliku koja bi po sat vremena stajala uz odškrinut suterenski prozor, grejući se toplotom iz moje kotlovnice. Posle nekoliko dana je pokucao na okno i pitao da li može da prenoći unutra. Pustio sam ga. Kad je skinuo kaput video sam koliko je mršav. Privukao je stolicu do kotla i gotovo spavajući, ogrnut kaputom, upijao je vrelinu. Polako je život ulazio u njega. Odjednom je živnuo kao promrzli gušter kad se pregreje na suncu. Nije hteo da sedi besposlen. Ma samo mi pokaži šta treba. Pokazao sam mu kako se otvara bunker, pa kako se pune kolica, a onda se ugalj lopatama baca na pokretnu traku koja ga unosi u peć.
Radio je to sa oduševljenjem deteta, kao da je sretan što je konačno nekom od koristi – noćas on pomaže da se ogreju hiljade ljudi. I kao da se otapalo neko dugo ćutanje u njemu, nešto što je sakupljano samotnim trotoarima i dugim ulicama, hladnim noćima u beskrajnim čekanjima. Setio se kad je posle duge vožnje rekao taksisti: Ovde stani, tu sam ubijen prije mnogo godina. Ovaj mu je otvorio vrata i pustio ga na blatnjavi nasip. Davno je to bilo kada je umesto da umre odlučio da korača. Još uvek korača a ko zna da li se uopšte udaljava. Traži onu kap čistog života ako je zemlja negde nije upila. Izbegavao je ogledala, svoje obrise u izlozima, čak i lokve vode. Što se manje gledaš, to se manje stidiš sebe. Na kraju misliš da je dovoljno imati pošteno lice. A za druge se život nastavljao. Video je to po cvetnim balkonima na kojima se sušio čisti veš, po deci što su duvale balone od sapunice, po šarenim teglama sa zimnicom na simsu. A uveče svi zatvore vrata i prozore. Pokriješ se kaputom, zatvoriš kapke i zamisliš da si u svom domu.

Čudno koliko je još poezije bilo u tom čoveku. Obično prva košava raznese svu liriku iz ogoljenih duša. Pričao je kako je dugo, dugo češljao njenu kosu. A onda je držao tastaturu okrenutu prema njoj dok je ona kucala, jer više nije mogla govoriti. Na kraju su razgovarali očima. Na onom mestu na nasipu se odvajao put za seosko groblje gde su je pokopali. Dalje nije mogao.

Pokreti su mu postali sve sporiji. Onaj adrenalin pokrenut toplotom je polako iščezavao iz nejakog tela. Ko zna kad je zadnji put jeo? Zaspao je na klupi za presvlačenje radnika. Pokrio sam ga kaputom i ćebetom iz njegove torbe. Torba ostade gotovo prazna. Osim olovke i đačke sveske još samo nekoliko korica suhog hleba. Povukao sam zavesu da mu ne smeta svetlost.

Do jutra se neprimetno iskrao iz svlačionice. Hteo sam da zajedno doručkujemo i da se istušira toplom vodom. Kao da bi to išta promenilo. Nije više dolazio, ali te je noći ugrejao makar hiljadu ljudi, uzevši za sebe samo komadić vatre. Ko zna gde je sada, možda prati nečije male stope na Mesecu.

Konačno sam našao posao u struci. I dalje sam prolazio Pljevaljskom, penjući se iz Učiteljskog naselja. One moje prozore su uskom zatravljenom stazom i bodljikavom žicom odvojili od ulice. Više se niko nije mogao tamo ogrejati. Iz navike podignem pogled u dim što kulja iz peči. Po prozirno sivoj boji znam da je sve u redu. A ponekad vidim i putujuću svetlost na nebu i pomislim: To je onaj Prometej.

Preuzeto sa fejsbuksa: Oblak u Bermudama(Kotoraš Pepi)