Nekada davno, pre mnogo godina ženio se mladi vitez. Svadba je bila kao u bajci. Među brojnim zvanicama, tik do mladenaca sedeo je i sam kralj. Kada je gozba bila na vrhuncu, kralju stiže poruka i on se smrknu. Ustade i svi ućutaše. Pomalo drhtavim glasom saopšti da im je susedno kraljevstvo objavilo rat te je pozvao sve vitezove da mu se pridruže u odbrani područja i časti kraljevstva.
I mladi, tek oženjeni vitez pripremao se za rat. No pre polaska, za svoju mladu ženu, koju je neizmerno voleo, a da bi je zaštitio od nasrtljivaca, naruči posebni zlatom izliven pojas nevinosti. Pre polaska pomogao joj je staviti ga i zaključati. U suzama su se dugo opraštali.
No, kako je zaista mnogo voleo, nije želeo da ona pati ukoliko se iz rata nikada ne vrati. Stoga je otišao svom najboljem prijatelju, i predao mu ključ rekavši:
“Ovaj rat neće trajati duže od nedelju dana. Tako je barem kralj obećao. Ali, ako se ne vratim, nije red da od žene zahtevam beskonačnu vernost. Ovlašćujem te da joj u tom slučaju otključaš pojas, a ona će sama odlučiti hoće li i dalje čuvati žensku čast.”
Prijatelj mu obeća da će sve biti u redu i da mirne duše može odjahati u rat.
No, još iste večeri sustigne ga sluga njegovog prijatelja s prijateljevom porukom:
“Slavni viteže, moj gospodar vam poručuje da ste mu ostavili pogrešan ključ.”
Ukoliko znate ko je autor, rado ćemo potpisati
Be First to Comment