Pogled krupnih, tamnih očiju

Pred kraj smene se uvek unervozim iako danas nije bila tolika gužva u špicu. Dolazi poznata adresa sa koje sam već vozio nekog srednjoškolca u školu. Mladi zvrndov večito kasni, ali dobro plaća. Krećem.

Ispred zgrade nema uobičajenog putnika. Umesto njega tu je mlada žena koja drži za ruku malog mršavog dečaka, ne starijeg od 5 godina. Ona otvara vrata i bori se sa torbom dok se mališan ćutke uspuzava na zadnje sedište i seda na sredinu.

“Dobar dan, druže”, pozdravim ga sa osmehom, poluokrenut. Mališa lagano podiže pogled, a na, do tada, ozbiljnom licu se pojavljuje osmeh. Lagano ustaje, zagrli me kako je mogao, onako stišnjen između sedišta i naslanja glavu na moje rame. Kad me pustio posle nekoliko sekundi, ja se, iznenađen postupkom, okrećem malo više.
Oči krupne, tamne, duboke kao ni jedne druge su me netremice gledale sa nasmejanog lica.

Žena ulazi i seda pored njega sa pitanjem: “Sine, jesi li pozdravio čika?”
Mališa ćuti, ja odgovaram za obojicu: “Jeste, gospođo, izgrlismo se k’o najrođeniji.”
“Eh, takav je on… Idemo na Topalovo samo prvo da svratimo do pekare.”

Dok idemo ka pekari, njih dvoje veselo čavrljaju, više kao dva deteta u vrtiću nego kao majka i sin.

“Hoćeš pasulj za ručak? M?”
“Nema pasulj!”
“A hoćeš možda…picu za ručak?!”
“Daaa!!”

Stižemo pred pekaru, njih dvoje izlaze i ubrzo se vraćaju.

Dečak seda na isto mesto, u krilu drži kutiju sa picom, zaviruje unutra, miris se širi kabinom. Nastavljamo.
Ponovo čavrljanje. Uz mnoštvo uzvika i onomatopeja provlače se smislene rečenice koje mališan izgovara sa savršenom dikcijom.

“Pozvaću Tomu, on voli da se igra sa mnom.”
“Hoću! I Toma voli picu.”

Onda je ponovo zaćutao. Sad ja pokušavam da prekinem ćutanje: “Ideš, li u vrtić?”

Tišina…

Majka odgovara: “Ne ide. On je autističan”
Bi mi neprijatno. “Izvinite, nisam znao…”
“Ma, nemojte se izvinjavati.
Nije on toliko problematičan i zatvoren, samo je malo… drugačiji. On vidi svet potpuno drugačije od nas.”

Onda joj se oteo i blag uzdah: “Eto, vas je zagrlio, a to retko čini, naročito koga vidi prvi put. Ponekad imam utisak da mi imamo pogrešan pogled na svet a da ga on razume mnogo bolje od nas.”

Do kraja vožnje mi je pričala o njegovoj ljubavi prema životinjama, kako predivno crta ljudske likove, kako u vedrim noćima zna da po celu noć netremice gleda u Mesec…
Dok sam vraćao kusur, dečak je ponovo ustao. Ovoga puta mi je spustio dlan na obraz, potom opipao okvir naočara:

“Ćao.”
“Ćao.”

Lepo je biti deo tog sveta iza pogleda tih krupnih, tamnih očiju, dubokih kao ni jedne druge…

Autor: Grof od Kačulica