“Ja sam se nešto setila. Za ovu Novu godinu neću mašinu za suđe, nemoj da se čudiš…ja bih samo da me malo vratiš u one devedesete. Jesu bile nikakve, ruku na srce – inflacija i besparica, sve to stoji. Ma bile su to strašno loše godine, ali za nekog ko je imao devetnaest to su bile dobre godine, najbolje godine koje ni gorčina teških vremena nije mogla umanjiti. Zato te molim, makar na jedan dan, ma makar na pola dana da ponovo virnem u te devedesete, da sam ponovo u Zaječaru, da sam školarac, onakva čupava kao Janis Joplin, u crvenoj kariranoj košulji i farmerkama kupljenim u Segedinu, starkama sa potpisama najgorih đaka moje škole, ma baš takva musava i nikakva, sa onim obrvama i bez šminke.
Vrati mi ponovo moje drugarice, one koketne i sujetne, ali ipak moje, i one smešne uobraženkoviće, moje drugove koji su i više od nas visili pred ogledalom. I one sveske u kojima je sve pisalo sem lekcija. Daj mi jedan veliki odmor na kome nas deset delimo jednu cigaru i to nam je dosta! I jedan čas matematike, pa neka baš ja izađem pred tablu, od sreće bih se svih zadataka setila.
I da se kladimo da bih se pre svih popela na spomenik na Kraljevici! Ne bih se plašila, na časnu reč! Onu trim stazu prešla bih dok trepneš! I tri kruga oko stadiona! Ma ne bih ni pomislila da bežim sa časova! Neću mrzeti profesore! Samo me ponovo makar malo vrati u ono doba kada mi je bilo dovoljno sve ono što mi je sad malo! Onda kada sam se hranila muzikom, umesto vode šetala kišnim ulicama nesvesna toga koliko sam ustvari srećna! I daj mi jedno parče bilo koje svirke! Hoću da opet sedim na skveru i da mi bude dosadno! Da se smejem i gledam izloge, da se glupiram, da jedem onaj čuveni burek sa prilozima u “Peri Žderi” i da se svi čude!
I samo još jednom da vidim sve one dečake zbog kojih sam plakala! Pa makar me ponovo onaj tršavi ostavio, ja sada znam da mi se posle i vratio. Onu jednu pesmu što mi je Pera pevao na gitari! Kafu ispred pozorišta! Onog mog druga koji me na desetogodišnjici mature pitao da li sam ove iste noge imala i kad smo išli u školu. Moj drug, moj prijatelj, koga smo krili od devojaka jer su ga previše njih volele. I da mu kažem da će se jednog dana ugojiti, osedeti, i da se tome smejemo i do suza, da nam to vreme bude daleko hiljadu svetlosnih godina…
Volela bih to, dragi moj Deda Mraze… Da ponovo, makar na tren, imam šesnaestu, sedamnaestu, devetnaestu, svejedno… Slatko mi je na usnama čak i kada ih izgovorim.
Mooolim te, pa neka mi to bude poslednji poklon od tebe, nikada ti više ništa neću tražiti! Ako treba, prestaću i da verujem u Deda Mraza! Eto!”
Autor: Emi Li, preuzeto sa foruma tvorac-grada.com
Be First to Comment