Pakujem stvari u kofere ne za odlazak na odmor nego za odlazak odavde zauvek. Otac od nervoze kao nesto radi po kuci, majka u kuhinji sprema ručak. Gledam oko sebe i gde god mi se pogled zaustavi po neka uspomena na detinjstvo, odrastanje. Ulazim u svoju sobu po neki autić iz detinjstva, da i njega ponesem i setim se prvog razbijenog prozora u mojoj sobi, na moje prvo sranje 🙂 Na prvo ono sranje kad napraviš a majka ti kaže: “OĆEŠ DA TI SAD J*BEM MATER. 🤣
Izađem na terasu da vidim šta to ćale radi i setim se da sam tu zapalio prvu pljugu pred njim. Legenda mi je tada rekao. Da te bijem neću( i nikada me nije udario NIKADA) sam ćeš se tući zbog te odluke. A ako ćeš već da pušiš onda ćeš pare od užine da odlučiš na šta ćeš da trošiš, ja niti imam niti hoću da te trujem.
Na terasi stoje štapovi za pecanje na koje me je prvi put poveo kada sam imao 5. godina. Bilo je sjajno i uvek sam voleo da idemo na pecanje. Pitam ga šta radiš na terasi, kaže ma pusti me u p*čku materinu ne mogu da nađem štap i mašinicu, kaže mi znaš onaj sa Shimao mašinicom… Stoji ispred njega jbt. Sve mi je bilo jasno. Odem u kuhinju pitam kevo šta ima za klopu ona kaže neko meso sa krompirićima, znaš sine ono što ti voliš. Pogledam je za sudoperom ona briše suze. Reko kevo što plačeš, šta ti je? Odgovor me ub*o. Kaže, ništa sine. Sečem neki luk pa mi suze oči. KOJI LUK JBT NIGDE LUKA OKOLO!!!
Tada shvatam da je sve otišlo u p*čku lepu materinu. Ostaju sami!! Sestra se još pre 6. godina udala i otišla, dođe za Božić i za slavu. Mada na poslednjoj nije bila(kaže imala je poslovne obaveze). Nikada neću razumeti njen odnos sa njima, da smo mogli da biramo roditelje bolje ne bih izabrali. A i da mogu da biram ponovo bih birao da se rodim kod njih, predivni ljudi. Da se razumemo nisam bio od onih što sede i leže kući i čekaju da mu roditelji daju kintu. Od svoje 19 radim bez prekida. Od razvoza robe, preko molersko farbarskih radova do rada na mašini za obradu metala. I nikada, ali nikada nisam imao dovoljno da meni sve bude OK i da mogu da učinim njima neku milost, da im vratim nekom pažnjom bar mrvicu one pažnje koju su oni meni posvetili od pelena do dana današnjeg, da im platim neku banju ili odmor. Ne idem zato što želim, nego zato što moram.
Nisam tatin i mamin sin kojima je sve obezbeđeno i na tanjiru. Moram da odem da obezbedim sebi da mogu sutra svojoj deci da dam kada se rode i odrastu, da ne moraju i oni da odu na ovakav način. SEBIČNO, JADNO, BEDNO ne mogu sebe da prepoznam u tome, ali ako želim da steknem bilo šta, moram.
Seli smo da ručamo, avion mi poleće za 6. sati. Ali pošto sada moraš da budes dosta ranije na aerodromu taman na vreme smo seli. Ćutimo… Tišina za stolom govori više nego AV na svim televizijama od kako se ufurao na njih. Umesto da budem tu sa budućom porodicom jednog dana. Da im dodam čašu vode i lek kada im bude potrebno, ja odlazim kao zadnja p*cka. Moram, Srbija je postala bolja od Nemačke u skoro svemu. Imamo najveći BDP, čak su neke i od zapadnih zemalja u zaostatku za nama, ko može izdržati takve uspehe i raditi u tako uspešnom i odlično plaćenom okruzenju?
Odlazim iz medijskog svetla Pinka i ostalih televizija u kojima nema siromašnih, izbačenih na ulicu od strane izvršitelja, u kome imate sva građanska prava ali policija će vas vrlo rado pretući ako išta želite da pokažete a kamoli ostvarite. Odlazim a ostavljam ljude koji su me kada mi je bilo najteže uvek bili tu i uvek znali da pruže iskrenu i pravu ljubav i podršku. Hvala vam svima od pozicije do opozicije, svi ste isti. Hvala vam što ću roditelje viđati preko skajpa. Hvala vam što verovatno neću stići jednog dana kada umru na njihovu sahranu(jer neću moći da znam ni kada će umreti a niti ću moći taj dan da dobijem let iz Amerike). Hvala vam što ni sveću na grobu neću moći da im zapalim.
Što moji i sestrini klinci neće odrastati zajedno. HVALA TI NAPREDNA SRBIJO zaista najlepša zemljo na svetu.
Ali zemljo u kojoj sinovi nasleđuju sudbinu svojih očeva ili moraju da odu da bi imali drugačiju sudbinu. Nadam se samo da će NJIHOVA deca biti ponosna i znati da cene što će bar biti tu da zapale sveće na grobovima svojih roditelja i predaka. Mada, kako ih vaspitava PINK i ostali mediji, verujem da 99% njih ne zna ni gde je koje groblje a čisto sumnjam da znaju i da se prekrste kako treba.
Ukoliko znate ko je autor, rado ćemo potpisati
Na aerodromu postoji Tužni Granični /Tužna pasoška. To je onaj na malom stepeništu, desno, u staroj zgradi, prvi ulaz. Tu se prate deca kada odlaze, pa da ne gleda masa suze na staračkim obrazima. Mi to drugačije malo. Kada prođu Pasošku, odmah u auto, pa autoput, kući. Baba i ja plačemo na OMV pumpi kod Beške. Tada WizzAir avion preleće. Pratimo na Flight Radar App. I plačemo. I pratimo na Flight radar App. Uveče Viber.Stigli OK, kratko o letu, vremenu tamo:”… e aj se čujemo sutra, sad nam frka, sutra šljaka, klinci škola… zovemo
uveče, nemoj da vam telefoni nenapunjeni… ” Posle plačemo. Posle spavamo. Svane, ustanemo. Ćutimo. U 19.oo kafa & Slagalica. Posle čekamo Viber… Telefoni puni, preliva baterija. Pa ako “… nas se sete sete,onda dobro,ako ne… opet dobro…”, možda će sutra, sigurno će sutra,… 100 % zvaće sutra. Onda baba plače malo, tiho… ja brundam :šta opet šmrcaš? Ona ćuti. Onda je
staračkim poljubim iznad slepoočnice, kažem:ma zvaće sutra sigurno, imaju oni svoj život… pa onda šetam kera k’o manijak do 01.3o,pustim na miru koju suzu… Sutra je novi dan, dan kada sigurno zovu na Viber!
Tako sam ja pred polazak u Australiju uparivao leve i desne čarape (jer mi palac na nozi štrči za dva broja pa ako obujem čarapu na pogrešnu nogu izgledam kao nindža kornjača).
U tom momentu ulazi ćale pijan i uplakan, “kaže izvini sine… moji su izgin’li na Ceru da bih ja bio slobodan… a ti mi sad odlaziš”. Nikada ga nisam cuo da je zapevao, a to veče sam ga prvi put video da je zaplakao. Bio sam ubedjen da on za to nije sposoban. I šta ja sad? Ove čarape na podu mi deluju kao nuklearna fizika. Okrenem se i udarim glavom u zid najjače što sam mogao, i tako još nekoliko puta.
idi covece u pm … 🙁
Da ima muda i da zna šta hoće i ovde bi napravio pare. Uvek im je neko drugi kriv…
Ne sviraj k*rcu druže.
Nije sve u parama
Ne znate ko je potpisnik teksta? Potpisnici smo mi,na stotine hiljada koji smo morali da pobegnemo od terora sopstvene zemlje.
Ne vidim potrebu za patetikom.
Neka ide ko može i ko hoće, a većina onih što ode više pomogne starim roditeljima nego kada bi ostala uz njih.
Da je lako nije, ali prosto prođeš kroz to.
Znaš zašto ideš, imaš jasne razloge i motive.
I kada uspeš da ih ostvariš tim istom roditeljima srce bude puno, a bude i tebi, jer znaš da su srećni zbog tebe, zbrinuti, obezbedio si im sve što treba. Ukoliko ti to želiš kasnije mogu da ti dolaze na po par meseci, ili da žive sa tobom tamo (ukoliko si kupio svoju kuću, u stanu teže), tako da nije sve takvo crnilo i horor kao što se predstavlja.
Uspomene iz detinjstva nosiš sa sobom u sebi, i to je tako ostao ti u zemlji ili otišao, žal za mladošću i minulim vremenom svuda bi te pratila.
A Srbiji da se zahvališ, umesto što s**eš po njoj. Mala je to i herojska zemlja. U njoj su ti pretci živeli, u njoj si i sam ponikao. I bez obzira ko ju je zajahao, ko je eksploatise i kakva je medijska situacija, ona je tvoja očevina, a po njoj se ne s*re, kao što ni po roditeljima ne s**eš. I toj istoj zemlji možeš pomoći iz inostranstva, plati siromašnom studentu fax da se iškoluje, nista više. To ti je par hiljada evra godišnje, za većinu naših preko, ništa. I evo, odužio si se (ko oseća potrebu), i pomogao si. Ili nađi svoj način.
Ali nemojte patetisati, dramiti zbog odluke o životnoj promeni na bolje koju ste sami doneli.
Bude sve ok, i više od toga.
PS. I ja sam otišao. Ima već godina. A bio sam protiv odlaska, i istrajavao sam do tačke posle koje više ne bi imalo smisla. Bilo mi je teško. Ali ne pričam mnogo o tome privatno. Nema razloga. Svako nosi svoj teret, i to se prosto ne ulazi mnogo u to. Gledaš samo da taj odlazak bude smislen, da napraviš promenu kakvu si želeo, ne samo finansijsku već da zaista promeniš način života i da ti tamo negde bude dobro u svakom smislu te reči. A ne da se i tamo negde patiš, da te ubija nostalgija, da trpiš sve tamo, a u Srbiji ne možeš. E to je tragedija najveća, a ne otići u bolje i napraviti nešto od života kada odeš iz sredine gde nisi imao perspektivu.
“A Srbiji da se zahvališ, umesto što s**eš po njoj.” Za šta?
“kao što ni po roditeljima ne s**eš.” Zavisi od roditelja. Nisu ni svi roditelji dobri, inače policija ne bi imala šta da radi.