Dok je deda bio živ, njegova rođena bratanica je nekoliko puta godišnje prelazila 400 km da ga vidi, u svom malom autu, sama ili sa porodicom. Sa kim god došla, poštovao se svojevrsni ritual – naime, ako je lepo vreme sednu njih dvoje na hoklice ispod duda (ako je zima pored starog smederevca), baba im prinese rakije, slatka, kafe i vode, puše njih dvoje, deda je gleda onako, ispod oka, nakrivljene glave, ćute, onda on otpočne: ” ‘arambašo moja, piješ, a?”
Otpija tetka rakiju i pruža čašicu. Deda doliva njoj i sebi.
“Pijem, čiča. A vidim, ni ti mi nešto ne zaostaješ.”
“Ja sam, Smiljo, drugo. Ti si žensko, sramota je… Ni duvan batalila nisi.”
“Ajde, čiča, Boga ti, pa šta ako sam žensko! Niko moj posao ne radi, šta ima koga da bude briga šta ja radim!?”
“A šta, Smiljo moja, možeš uraditi sa tolikim noktima? Vidi koliki su, pa još obojeni. Kako mesiš ‘leba sa njima!? Kaže li ti muž išta? Kol’ki nokti, kol’ke nogaljke (štikle)… Sramota od ljudi, aman!”
“Kojih ljudi, čičo moj? Pa i mi smo neki ljudi, šta mene briga kako oni svoj život žive, a ako su oni isto neki ljudi, ne treba da ih bude briga za moj život.Jel’ tako? Daj da ručamo, pa da vidimo onu baštu iza kuće.”
Smeje se tetka i grli dedu, on se topi od miline, peckaju se njih dvoje tako par dana, ode tetka, a deda ostane da tuguje za svojim ‘arambašom, zabrinut kako li je gledaju i šta li o njoj misle ti neki ljudi kojima se vraća…
A njegova Smilja vraća se u svet dedi nepojmljiv i stran, svojim mnogobrojnim obavezama, organizovanju i pripremi svečanih ručkova i večera za poslovne saradnike svog muža, vožnji dece u muzičke škole, na časove klavira, baleta, stranih jezika, u brzi život velikog grada, izlascima – sa prijateljima i onim poslovnim i onim prisnim, obavezama i dernecima, kad čemu bude vreme. Predivno peva i ne libi se da pusti glas kad joj dodje, savršena dama iz čijih usta sevaju psovke, naše, južnjačke kad ih zasluži neko iz srca Šumadije, tamo gde živi svoj život za koji njen čiča strepi.
Eto, deda nam je bio domaćin i uzdanica, a njegova bratanica uzor. Dva sveta, naizgled nespojiva, a tako vezana krvnim vezama, onim najbližim, ljubavlju savladjujući ponor nerazumevanja – deda kako se nešto ne može, a tetka kako se sve može.
Čujem neki dan kako iza leđa ogovaraju mladu ženu koju znaju samo iz viđenja:
“Gle, kako je nije sramota, vidi joj suknju, samo što ne prsne! Natakarila se na one štikle, noge će da polomi. Dal’ pa nešto radi,ko zna ona njena sirota deca imaju li šta kuvano da pojedu,gle nokti koliki joj. Cccccc…”
I setih se moga dede, kako je brinuo. I setih se moje tetke, koja je sve mogla – od sedenja ispred crnog šporeta i ispijanja rakije, do vrhunske dame iz visokog društva sa šampanjcem u jednoj i celim svetom u drugoj ruci, šarmantne, prelepe, prepametne i zabavne čijoj deci kod kuće ne nedostaje ni majka ni domaća hrana, jer tetka, jednostavno, može sve, sa večitim osmehom na licu…
Deda moj, živeo si i otišao sa usađenim principima i uopštavanjem da ako se jedno može – drugo se ne sme. Ostalo je u nama ono tvoje, domaćinsko, ostala nam je duša ispred onog šporeta i onog duda, zaboli me kad vidim da nema ni njih ni tebe, otišao si sa brigom za one koje si najviše voleo. Evo nas, dernečimo i mi, suknje su nam ponekad od pameti kraće, volimo sve visoke štikle (četiri unuke imaš, šta ćeš, ženska deca, uživamo u njima), zapevamo kad nam dođe, od volje i želje… Pričaju sigurno i nama iza ledja, ali deca nam gladna ni željna nisu, do padanja s’ bolnih nogu ponekad radimo, i svima nam je osmeh na licu. To se, valjda, jedino računa, to je bitno i nama i ljudima, onim pravim, a za druge… Neću opsovati, nije ovde red, ali… baš nas briga!
Autor: Hermina Zlatanović
Moj deda je preminuo pre 6 meseci u 94-oj godini. Za zivota je stekao puno – cetvoro dece, desetoro unucadi i jedanaestoro praunucadi. Od svih nas,kazu da sam karakterno najslicnija njemu, a on je cesto znao da kaze ” Keko moja,kad ces da dodjes da se slatko posvadjamo,nece niko da se svadja samnom” . Nedostaju mi nase svadje,nedostaju nam njegove price i nedostaje nam on.