Nemoj na ladan beton

Operacionu salu sam uvek zamišljao kao mega sterilnu, lepu prostoriju. Sve čisto i blista, odiše svežinom, kao u holivudskim filmovima kad nekog baju crnci odvale od života pa ide na presađivanje slezine, a njemu prosto milo što su ga doveli u takvu sobu. E tu sam se kanda zaj*bo.
Vođen tom slikom, legnem na kolica u zelenom otkopčanom mantilu, doktori me voze a ja spokojan i ne brinem za svoju sudbinu. Otvaraju se vrata sale, i, j*biga. Pola pločica slomljeno, krevetu fale držači za ruke pa je stavljena neka daska ispod dušeka u visini ruku, asistentkinja gasi pljugu i popravlja šminku a sa radija marke “FIRST Austrija” piči “Parni valjak”.
“Alan Forda” nisam odavno čitao ali uspomene krenuše da naviru. Vezaše me za krevet, igla ovde igla onde, nema mrdanja, i baš sam se usro.

– Jesi alergičan na nešto?
– Aha, na doktore, bolnice i operacione sale…
– Ha-ha! Ozbiljno te pitam.
– Na penicilin…
– Dobro, jesi nekad ranije bio pod totalnom anestezijom?
– Imao sam svoje trenutke, al ono, jok.

Spiči mi sestra nešto u venu, i da vidiš, odma sve to dobi neki novi smisao. Кaže doktor, saće zaspiš, nisam se bunio.
Anestezija je očigledno dosta jak trip, pošto sam sutradan u polu snu u nekoj izmaglici sanjao neke zelene oblake, zebre, optičke kablove koji idu kroz jezero i uopšte neke korisne stvari. Tek kad sam se skroz razbudio i došo svesti na preko 60% skontao sam da su mi stavili dren, što je izgledalo odvratno, i skontao sam da me rana boli više nego išta u životu do tada. Tražio sam morfijum, dali su mi novalgetol, sranje.
Nervirala me zimska roze pidžama sa crvenim autićima i medama, avgust je mesec i ja imam više od šest godina. Cimnuo sam ćaleta da mi donese neku pamučnu majicu i šorc. Rekao sam da dovede i Frica da potamani bubašvabe iz sobe, ali deda do mene reče da je alergičan na mačke te ja postadoh alergičan i na dede.

Sestre te obilaze i grebu se o tvoje njamb kocke i napolitanke, tetkice sa flejm torčevima čiste klonje, doktorima drago da bar neko od pacijenata ima jutarnje erekcije jer time su veće šanse da će živ izaći…

Uglavnom, šta sam hteo da kažem, u srpskoj bolnici naprijatnija stvar koja može da vam se desi je klistir, tako da ono, čuvajte zdravlje, dolazi zima pa jedite limun, beli luk i čuvajte noge, od nogu sve kreće.

Autor: Dudarim