Molim te i hvala

Kažu, šta se praviš fina, šta biraš neke reči za nešto što se može kazati prosto, onako kako jeste, bez femkanja i uvrtanja?
I još kažu, reci šta imaš, i gotovo. Nemam ja vremena za gubljenje.
Ne biram reči – one su izabrale mene. Ja sam jedino odabrala da budem pažljiva sa njima kada sam prvi put osetila koliko boli kad te poseku. Kada su me prvi put slomile.

Ljudi su kao staklo. Kroz neke od njih sve vidiš, neki su mutni i neprobojni, u nekima se ogledaš i oni ti reflektuju sopstveni lik. I kao i staklo, kad se lome, razbijaju se u paramparčad, u bezbroj komadića koji se u celinu nikada više sastaviti ne mogu. Mnogo toga nas lomi i slama. Mnogo toga nas reže i seče. Na mnogo toga uticati ne možemo. Ali, ako postoji i najmanji način da nekome trenutak jedan ulepšamo ili ga barem ne pokvarimo-grehota je da se ne iskoristi.

Sestri i meni otac je uvek govorio: “Hoćeš li, molim te, ako ti nije teško da…” I šta god da je zahtevao od nas-ništa nam nije bilo teško. Možda i bi, samo da nije bilo umetnuto ono “molim te” i “hoćeš li”. Tako smo naučile da se mnogo toga može i da se bez vike i naredbi postiže sve što poželiš. Tada je to bio način na koji smo odgovarale zahtevima, možda tek sada znam da nas je vaspitavao bez našeg znanja i bez otpora, iako je i onda govorio svakome ko bi se na naše vladanje(opravdano ili ne) požalio: “Ja sam svoju decu za sebe i njih vaspitao. Ponašaju se kako ko zasluži.” I nije uvažavao primedbe.

Ne, zaista se ne pravim fina. Da, biram reči koje su davno, davno još mene odabrale. Nije svaka zahvalnost zasluga onome kome je izreknemo, nije ni svaka molba poniznost. Uglavnom- želim da mi se, dok gledam u ljude, vrati refleksija mene same. Ne želim da se u njima ružno ogledam. Iza ogledala je odraz koji ono uhvati. Neka nam bar ono vidljivo, što nam se vrati, bude na ponos i čast…

Autor: Hermina Zlatanović