Moji seljani ujutru, kad ustanu, izađu, pogledaju u nebo, prekrste se i Bogu zahvale, ispljuskaju lice vodom, trljaju peškirom jake, crvene vratove, sipaju sebi čašicu rakije, popiju kafu, oblače radničke pantalone i godinama iste, stare vojničke cokule, pa odlaze da rade, u polje ili na neke druge teške poslove što u vodu pretvore leđa ishabane, istanjene košulje, rukom grubom i ispucalom brišu znoj sa čela ostavljajući na njemu crne tragove, oči im se nadom cakle, “dobri smo, dobra je crnica ova, biće, dobro je, dobro je…”
Tvoji seljaci, oni se bude u podne, nezadovoljni uvek nečim neumiveni otvaraju kutiju kafe, psuju što je prazna, krivi im svi osim samih sebe, krmeljivi i bunovni brčkaju po džepovima pantalona, po fiokama i praznim novčanicima, traže i jednu na drugu slažu pogužvane novčanice, odlaze na naj-fensi-mesto i tri sata piju jednu šoljicu eXpreso kafe, vrte istu “žvaku” i ponavljaju istrošene fraze, bulje za svakom devojkom i ispod glasa dobacuju “kako bi je”, štrokavi i prosti… Eh…
Moji seljani imaju osmeh od kuće veći, prerano ostareli mučenici, zastanu, pozdrave, “akobogda”, pitaju za zdravlje, pomaze onim grubim rukama dete, psa, u oči te gledaju da ti neizrečeno iz njih vide, da, popiju pivo ispred zadruge, umiveni i počešljani, časte komšije i okolo njih zatekle druge seljane, moji seljani se svi između sebe znaju i jedni o drugima iza leđa ne pričaju.
Tvoji seljaci se mojih seljana boje, jer im dušu ne poznaju i u iskrenost izrečenog ne veruju, stalno u strahu da će neko da ih zavrne i prevari namrgodjen izraz “opasnih momaka” na licu imaju, podsmeh im iz očiju viri, sa usana prezir klizi, neopravdano i glupavo ponosni na poreklo generaciju jednu staro, na neplodnim površinama asfalta odraslo, gadljivi na njivu i motiku, ukočenog vrata i glave visoko podignute u glupavoj snishodljivosti preko usana prevaljene zahvalnosti za torbe pune hrane što im donesu moji seljani, izmerene na kantaru kome tas uvek odskoči, ne pominjući kad se nešto” zameri”. A zameri se… Uvek zameri.
Moji seljani su gospoda, tvoji za sebe samo tako misle, moji su duše nebeske, a tvoji… Još uvek lefterni i krmeljivi, odmahuju lakom glavom, prezrivi, podsmešljivi… još uvek nisu naučili glavom mućkom da misle.
Autor: Hermina Zlatanović
Be First to Comment