Kažu da se zadnji put crkveno veliko zvono čulo kad je majka umrla. Tih dana sam i prohodao, možda tražeći nju. Do tada sam spavao sa majkom. Ne sećam se njenog glasa ni topline, samo je naše sivo ćebe dugo mirisalo na jod sa njene rane. Bilo je nekoliko njenih skupih košulja, a sve sa sličnim flekama na leđima. Tetka ih je bezuspešno prala sa nekim voštanim sapunom. Kad sam malo porastao oblačili su mi te košulje na golo telo. Iz Zagreba je povremeno dolazio otac. Verovao sam da je dolazio zbog mene. Držao mi je glavu sa obe ruke da ne mogu da mrdnem i zagledao bi se u moje oči – kaže: Iste majčine. Donosio je novu garderobu za mene, kvalitetnu kakva se nosila po gradovima, ali uvek nekoliko brojeva preveliku. Sve su to iznosili tetkini dečaci. Dolazio je u pravilnim intervalima sa nekim ogromnim čovekom koji bi ceo dan zajedno sa tečom utovarivao na kola povrće, voće, perad i svinje. Predveče bi oni krenuli za Križevce gde bi obično prespavali. Tada bih se osećao pomalo prevarenim, ostavljen da mašem pretovarenim kolima na kojima se ljudi nisu ni videli. Onda bi stroga tetka naredila da skinem odeću koja se čuvala samo za očeve dolaske i opet bih navukao košulju sa flekom na leđima. Čim bi pao mrak, sa Papuka bi se spustio hladan vetar, koji je ispod mog ćebeta zamirisao na jod.
U selu kao da se nije ništa događalo. Prašina se premeštala sa jednog na drugi kraj puta. Po Božjoj zapovesti 6 dana bi seljani proveli u svojim poljima i šumama, a nedelja je bila dan odmora. Pomela bi se prašina ispred kuća i crkvenih vrata, zapalile bi se sveće i poljubila ikona zaštitnika sela. Tetak bi podigao lance sa tegovima crkvenog sata, što bi bilo dovoljno da on kuca sledeća tri dana. Usput bi oterao golubove koji su se uvek gnezdili u kućištu sa zupčanicima i zanjihao mala zvona da označe podne. Posle nedeljnog ručka, pogotovo za velikih vrućina, selo bi potpuno zamrlo. Tek kasno popodne ljudi bi u svečanoj, čistoj odeći posedali na klupe ispred svoje kuće – njih pet familija koji su međusobno svi bili u nekom srodstvu. Posmatrao se jedini put u selu, a dešavalo se da celo popodne, osim Cigana – trgovaca, nijedan stranac ne prođe. Ja sam se najradije sam igrao u šumarku na rubu tetkinog dvorišta izbegavajući da me deca zadirkuju zbog imena ili odeće. Tetak bi se redovno napio i na tetkin znak svi bi se podigli sa klupa i povukli u kuće. Jata lastavica nad ambarom bi polako smenili slepi miševi u frenetičnom niskom letu između krošnji. Zaduvao bi sveži povetarac i uspavao ovih nekoliko razbacanih kuća u mraku.
A sanjao sam majku. Ona i ja u toplom brlogu gde niko ne može ući – ni čovek, ni zver, ni studen. I pored debelih zidova ona me štiti svojim telom i hrabrošću. Pred kraj snova lik majke bi često obrisao oštar, prekoran tetkin glas sa vrata hladne sobe. Kriv sam bio što još nisam ustao, što sam izgoreo previse sveću, ako je Šarov noćas lajao. Kriv sam što sam Izak.
Otac je i dalje dolazio po namirnice za svoje restorane. Tetka ga je sve češće pitala u mom prisustvu ( kao da ja sa 4 godine ne razumem) dokle ću ja smetati njoj na selu? On se neko vreme raspravljao, a onda je pristao da me sledeći put kad dođe povede sobom u Zagreb. Radovao sam se tome. U Sv. Petru Čvrstec, zaseoku sa nekoliko kuća, nije bilo mesta za mene. Žao mi je bilo jedino onih starih šuma, veselih lasta, tetka, a najviše ostarelog Šarova. Posle nekoliko bežanja ostao je vezan na lancu dugačkom jedva dva koraka. Bio je previše slab da ponovo pokida lanac. Žmirkao je jednim okom na kreje što su bezobrazno kljucale zrnevlje pored njegove njuške. Kad se sve sabere Šarov je u životu bio slobodan svega nekoliko sati. Zapravo ni tada nije bio slobodan, jer mu nešto nije dalo da preskoči tarabu dvorišta i nestane u šumi. Nije čak naučio ni da mrzi, jer ni to mu nešto nije dalo.
Otac je konačno došao uglancanim kabrioletom po mene. Tetka me je začas spakovala i sve je stalo u plavo koferče, koje sam i ja mogao nositi. Na oproštajnom ručku atmosfera je bila veselija nego obično. Zaklala se, očerupala i pohovala velika kokoška koja više nije nosila jaja. Za stolom je bilo reči o Šarovu, jer mu je prokrvarila rana na vratu na mestu gde je otpala dlaka zbog uske ogrlice. Odmah posle ručka smo krenuli. Otac me je stavio na prednje sedište, kurblom upalio motor i kao usput, preko ograde, ispalio dva metka iz pištolja u glavu Šarova. Auto je odmah krenuo, dok je uplašena perad još letela po dvorištu. Verujem da se samo tetak setio da se niko nije sa mnom oprostio.
Putem prema zapadu smo se udaljavali. Na crkvenom satu su skazaljke pokazivale 8.00, jer ga je tetak zaboravio naviti. Još neko vreme su čuli seoski psi, a onda ih je nadvladalo brektanje motora i moje jecanje. Očev pištolj je poskakivao na polici ispred nas okrećući se kao u svojevrsnom drumskom ruletu.
U Križevcima smo se zaustavili na groblju. Otac je uzeo pripremljen buket cveća i možda mi po prvi put pružio ruku. Držao sam se za njegova dva prsta iz straha da me ne ostavio samog. Stigli smo do majčinog groba. Tako nekako sam i zamišljao groblje. Majčina ploča je izgledala veća i novija od ostalih. Naglo …nekad osetiš čitav urnebes u sebi, a ne možeš ništa reći. Čak ne možeš ni zavrištati. Jednostavno te sve skrha i nemoćan si i da stojiš. Stopio sam se sa mermerom još toplim od popodnevnog Sunca. I kad konačno zaplačeš onda ti je lakše, mnogo, mnogo lakše…
Preuzeto sa fejsbuksa: Oblak u Bermudama(Kotoraš Pepi)
Be First to Comment