Svakog jutra šetam svog psa Arčija po parku, a niko ne zna da u stvari on vodi mene, a ne ja njega.
Šetam tako s njim oko jezera na Adi Ciganliji kad me zaustavi neka postarija dama:
Momo! – uzviknula je i stala ispred mene.
Posle nekoliko časaka, pošto je utvrdila da je nisam prepoznao, upita me da li znam ko je ona?
Je li to neki kviz? – pokušavam da se izvadim. – Ako je kviz, šta dobijam ako pogodim?
Ne, ne… – kazala je dama – hajde, reci mi ko sam.
Kako, ko si, u pitanju je znači, kriza identiteta. Ideš po svetu i pitaš ljude ko si?
Najzad, ona mi reče svoje ime. Bila je to moja prva ljubav. Razgrnuo sam vreme i ispod njegovih naslaga otkrio drage sivkaste oči iz 1956.
Ništa se nisi promenila! – kazao sam stavljajući na nos jedne od naočara iz džepa.
Ti jesi! – rekla je okrećući se na peti i otišla.
Preuzeto: MOMO KAPOR – Sećanje i uspomene
Be First to Comment