Pričaju dve vremešne prijateljce. Ova jedna ostala bez muža pre par godina i baš joj je dogorelo do nokata. Kaže prijateljici kako joj se vodi ljubav, ali nezna gde da nadje nešto muško, a matora je i stidi se da ide u neku kafanu. Takođe je, da kažem, bila ne baš prijatne spoljašnjosti (ružna ko grob) tako da je imala i objektivnih poteškoća da upeca nekog.
Pa, to ti je bar lako, kaže joj prijateljica. Zovi kaže majstora da ti nešto popravi, a kad ti popravi pitaj ‘majstore jel može pivo’. Kad popije pivo on će da te kresne.
“Ma, nije valjda baš tako?”
Jeste, tako je, samo ne zaboravi: kad odradi posao u kući, ponudiš ga pivom, a dalje on i sam zna.
Pozove ona majstora za kao neki kvar, majstor to popravi, ona ga ponudi pivom i – ništa. Poslednji gutljaj piva majstor je sipao u ruke i razmazao po kosi. Sede oni tako, baba ne može da dočeka, ali pošto se ništa ne dešava, ona opet:
“Majstore, jel može pivo?”
Može!
Popije on pivo i opet od poslednjeg gutljaja sipa u ruke i razmaže po kosi. Ali, i dalje se ništa se ne desava.
“Majstore, jel može pivo?”
Može!
Popije on pivo i opet od poslednjeg gutljaja sipa u ruke i razmaže po kosi. Baba sad nije mogla više da izdrži i pita majstora:
“Je li, a zašto ti mažeš to pivo po kosi?”
Gospođo, eto popravio sam kvar, popio sam pivo i sad mi se od pomisli da ću morati da vas opalim diže kosa na glavi.
Preuzeto sa: conopljanews
Be First to Comment