Majka pa sve ostalo

Sela sam na stepenište nezavršenog ili bolje reći nikad započetog potkrovlja i uhvatila se za glavu.

Bio je to iznenadni anksiozni napad koji nisam imala godinama unazad.
Okinulo ga je saznanje da sam trudna.
Hoće li biti sve u redu, šta ako pobacim, šta ako mi se javi anksioznost, šta ako me napadne postporođajna depresija pa se tek zašivena počnem verati po krovu Betanije, šta ako poludim… Kakva ću majka biti?

Trajao je tačno onoliko koliko vam je vremena bilo potrebno da ovo pročitate. Minut.

Onda sam sišla sa tog stepeništa, obukla plavu haljinu od trikotaže, našminkala se i krenula u kasnu večernju šetnju sa mužem. Šetnja će joj prijati. To sam pomislila iako je ona bila tek tačkica koja se za par dana još nije jasno ni videla na ultrazvuku.
Ali, kod mene nema zajebancije. Ili kako valja, ili nikako.

Broj puta koliko sam tokom SVIH devet meseci povratila slomio bi i spartanskog ratnika. Valjda sam tada već znala da sam istrajnija od svakog Spartanca i da je takva valjda svaka buduća majka.
Povratim, kažem “o, Bože, o Bože”, ustanem, obučem haljinu, isfeniram se, našminkam, uzmem nekoliko najlon kesa I kažem mužu: Idemo u grad, da šetamo, da jedemo, da bih povratila, ali idemo da jedemo, da samo šetamo I gledamo I radujemo se što postajemo roditelji.

Mnogo sam bila srećna. I lepa. To uvek ide zajedno.
Srećna.
Lepa.
Srećna. Srećna. Srećna.

…

Mama i muž mi često kažu: Ovako… Nikada nećeš završiti knjigu. I dodaju: Ti ne možeš tako.
Mogu.
I to je, uz zdravlje, jedna od najvećih stvari na kojoj sam zahvalna: posao koji mi daje vremena da ga provodim s njom.
Jer knjiga može da čeka, neka čeka, ali vreme koje mi je dato da se družim sa njom, ne može.

Ponekad pojma nemam zašto sam utučena ili uplašena, ali zato pojma imam kad sam najsrećnija… kad sam s njom kraj reke, u pesku, u prirodi, kad kopamo, kad dišemo zdravo, kad se vozamo, kad padne mrak i mi se ušuškamo i čitamo slikovnice.

Samo tad sam istinski MIRNA.

Mogla sam da ganjam karijeru, ali nisam želela.
Mogla sam da prihvatim bolje plaćene poslove gde me ne bi bilo do kasno uveče, nisam želela.
Mogla sam toliko toga.

I baš zato ne volim kad čujem sve češće onu koja se prebacuje mamama “Rodila, moš misliti” ili “Samopotvrdila se rađanjem”.
Ja se jesam samopotvrdila I da do kraja svog života više ništa ne uradim, već “samo” da budem mama, ja sam se samopotvrdila.
Jer nema veće nagrade od zadovoljnog, vaspitanog, nasmejanog, prema svetu otvorenog, radoznalog deteta. I mame koja može da prvo kaže da je mama, pa onda lekar, novinar, trgovac, bankar…
Poslovni uspeh I šefovo “bravo” nula su u poređenju sa uspehom u odgoju deteta.
Večera sa poslovnim partnerima, gde se pola njih falš smeje I glumi kompanijsku slogu, jedna je nula u odnosu na večeru sa svojim detetom, kad ga vidiš kako drži viljušku I nož, kako bira jelo, kako žvaće I zagleda pse koji prolaze pored restorana.
Trud da se dopadneš radnom okruženju i dobiješ poslovne bonuse, ništa je u poređenju sa dobijanjam poverenja svog deteta.

…

Toliko sam snova imala kada sam sa dve putne torbe krenula u veliki grad.
Toliko sam puta pre nje pomislila kako bi bilo lepo da radim u nekoj kompaniji I budem deo nekog tima.
Toliko puta sam se zajebala, dok nisam shvatila da je ona bila moj san koji nisam baš nešto revnosno sanjala dok sam bila mlada, ali kako to obično biva, čovek uvek sreću traži na pogrešnim mestima, prevrćući ispod teškog kamenja.

Večeras mi je rekla da me voli. I koliko god puta da dnevno to kaže, meni svaki put ima istu jačinu.
I znate šta?
Može ona mene “odgurnuti” kad postane tinejdžerka, može I pre toga,
I mogu ja postati za koju godinu, baš tada kada me ona odgurne, propali novinar ili bezuspešni pisac bez radnog staža, dekintiran i zaboravljen..
I može vas 1.000 sad da mi kaže da treba da imam svoj život, ja bih vam rekla da je ovo, baš ovo kako sada teram moj život, jer sam pustila da me vodi sve ijedan leptir iz stomaka a ne razum (što je kod mene inače nemoguć posao).

Autor: Jovana Kešanski