Legendarna Marijana

Reših da vam ispričam nešto. Bio sam, mislim, drugi razred gimnazije, one znamenite, u Zemunskom parku. I bio sam nestašan. I u drugom i u prvom prvom i u drugom prvom i u trećem, bogami i u četvrtom razredu. Bio sam nestašan i studirajući na Filološkom, toliko da sam se u raznu avanturu otisnuo i ne završivši studije, ali to nije tema. Barem sada i ovde.

Uglavnom, hemiju nam je predavala legendarna bakuta Marijana. Niko nije znao koliko godina je imala, disala je i govorila otežano i izgledala je više kao neke mošti, nego kao živo biće. Majke mi. Bukvalno kao ono kad odmotaju mumiju u Kairu, tako je izgledala. I sad, j*biga, nama klincima je bila smešna. Pojma nemam kakav se to šejtan uvukao u mene tog dana, tek uzmem ja neko papirče i na njemu napišem „METAN, ETAN, PROPAN, BUTAN, MARIJANA ORANGUTAN“, neku zaj*banciju, koju mi je pokojni Rapa izrecitovao, a ja, prirodno, zapamtio i „pošaljem dalje“.

Krene kikot po malenoj učionici broj 14, provali nas Marijana, naravno i samo čuješ kako sikće: “Simatoviću, donesi mi to ceduljče.“
U dva skoka sam se stvorio pored njegove klupe, oteo mu onu glupost i stegao je u pesnicu jače nego Bane Sanšajn onu spidinu što su mu našli u kolima pa pola sata nisu mogli ruku da mu otvore.

„Aleksandre, daj mi tu ceduljicu,“ šište mošti, a meni ne pada na pamet da je poslušam, koje crno da joj dam, piše da je žena orangutan, jebotesunce, ne dam i Bog. Tek će ti naša Marijana, mumija namazana: “Dobro, lekciju naučite sami,“ i otvori dnevnik tamo gde su ocene.

Ceo razred skoči na mene, dabome, glasniji su bili ovi do kojih papirić nije bio došao, ali, uglavnom svi: “DAJ JOJ BRE TO ALO DAJ JOJ MOKI BRE!“ Kako, bre, da joj, dam, znojim se, nije mi dobro, ali, j*biga, nije da sam imao izbora i priđem ti ja Marijani, gledam u pod, ni ne smem da pogledam u one rupe gde bi trebalo da su oči i ispružim nevaljali dlan, otvorivši ga pred katedrom. Marijana uzme zgužvani papirić, verovatno tada već i vlažnjikav od znoja, ode do ćoška učionice i iznad korpe za đubre ga iscepa na hiljadu komada i komadića, frfljajući kroz veštake: ’’Tuđeee porukeeee see neeee čitajuuuu!’’

U učionici muk. Ja stojim naslonjen na svoju skamiju, prvu ispred nje i katedre, jer sam po kazni tu sedeo na svim časovima, sâm naravno, stojim posramljen i matiran i zurim u Marijanu, koja se polagano, pobednički približava svom tronu. Ipak, dođem sebi ubrzo, onako osokoljen tom mini abolicijom, i počnem: “Profesorka, Vi ZNATE da ono nije bilo ništa strašno i NARAVNO da nije imalo veze sa Vama.“
Tek čuješ nju, profijanerku sa sedamsto godina staža: “Trnovski, NARAVNO da je bilo nešto strašno i NARAVNO da je imalo veze sa mnom, ali vi ste derani, ti pogotovo i šta da se radi.“

I tako me je, kako bi klinci danas rekli, „rešila“ mumija Marijana da sam se pušio, za sva vremena, slegla ramenima i nastavila da sikće o jebenim alkanima i alkenima.

Autor: Aleksandar Trnovský Moki