Sinoć je moj sin nagonski krenuo ka meni da me zagrli. Trzam se, nagonom stečenim u prethodnim danima, staje u pola koraka, udaljen od mene par metara.
“Mama!Pa zar ne smem ni da te zagrlim…”
“Ne!” – strogo i odsečno izgovaram, ne ličim na samu sebe, “Koliko puta mora da ponovim?!”
Odmiče se, odlazi. Zna. Ali, nagon trenutka povede da se ponavljano i naučeno potre. Navika, želja,sitnice običnog života. I ljubavi. Pre svega ljubavi.
U stomaku mi je praznina. Ogromna rupa, svakodnevno se produbljuje, kao da neko mučki, uporno kopa, zastane, pa kada se odmori, još jače nastavi, neumorno, ne misli mogu li, treba li i ja da se odmorim. Ne da…
Bože, koliko mi nedostaje zagrljaj… Nisam od onih koji umeju da grle, nemam naviku pozdrava propraćenog mlakim obuhvatanjem rukama. Ne grlim. Ili gušim. Sada sam ja ugušena željom. Kada me nemogućnost ostvarenja obuzme, osećam kako me neumorni kopač po utrobi nevidljivom pesnicom udara, iz punog zamaha, boli, do suza. Rukama obuhvatam bolno prazno mesto. Ne pomaže. Ne vredi. Moje ruke, moja praznina. Jedno se drugim ne popunjava.
Bivala sam pritisnuta raznim teretima i iznela ih “muški”, na mišiće, ne postoji ništa tvrdje od čoveka, uverila sam se u to davno, sve što je telo i misli pritiskalo samo ih je jačalo, ali, kad te želja pritisne, tu pomoći nema… Želja za ljubavlju, za zagrljajem do gušenja, želja da osetiš miris poznat i drag, da se utopiš u njemu, da te obuzme i obmota. Pritisnuta neostvarenim željama, ostajem bez daha,sa prazninom u utrobi, ruku opuštenih, nevoljnih. Budna ili sna rastrganog poput stare krpe, ne dišem… Boli, guši pritiska.
Srca toliko punog da mi se čini da će da prepukne i duše suve i prazne, sa mislima izvan stvarnosti propuštam spore dane kroz raširene prste.Klize, prazni a teški…
Utrnula, sa neumornim kopačem koji svoj besmisleni posao nastavlja, čekam dan da se na prazninu zjapeću oblak ljubavi spusti, da zagrljajem ugušim čežnju, da me želja ostvarena uguši, da bez daha ostanem i da znam da sam živa,jer ovako, sama i prazna, život zalud trošim.
Dišem, vazduh uzdahom grabeći. Svaki uzdah se po praznini raširi, razori i još većom je napravi. Da mi je da se želja i čežnja stope i da me obujme. Da me sva ljubav, nenadano, jačinom svojom preplavi. Da mi je da udah ne mogu da napravim, da se sve praznine ispune, da ljubavlju pritisnuta (o)živim.
I živim.
Živim…
Autor: Hermina Zlatanović
Be First to Comment