Klinci danas

Ovi klinci danas? Jbt kada sam bio mali leti kad obućem šorc izgledam ko poteznu pešadijsku minu da sam okinuo metar od sebe. Sav izranjavan. Na ušivanje me baba vodila samo kad pljuvačkom(njenom) i prstima ne uspe da mi spoji kožu. Jednom je htela koleno da mi ušije iglom kaže samo jedan šav. Pobego sam tako na Dunav i nisam došao do mraka.

J*bo je šav da je j*bo. Prst mali mi polomila kada me tukla četkom za krečenje. A i ona fora kada kočiš “poni” bicikl prednjom nogom gurneš kod prednje gume. Ako promašiš dvojica te dižu ako si na travi pao, a ako si na betonu niko ti ne prilazi od dece. Samo ih čuješ kako nešto šapuću dok ti urličeš ko magare. Ponekad mi se činilo kao da ćemo baciti tog što se dere. Greota da se ne muči.

Kad idemo u štetu u neki voćnjak uvek idemo da zovemo onog najsmotanijeg, najsporijeg da ne kažem i najglupavijeg. On sav srećan bude došli drugari po njega. A on u stvari bio mamac ako nas povija neko da njega uhvate. U školi sećam se učiteljica nas pičila sve glavom o tablu. Mislim da si u to vreme otišao u socijalno da se žališ i tamo bi dobio batina. Vršnjačkog nasilja nije bilo. Znao se red. Debeli brane i idu u živi zid u fudbalu. Onaj najjači samo on tuče ostalu decu u razredu. Kakvo nasilje red se znao. I kad pljunemo jedni druge niko nije reagovao. A nemoj kasti Dobar dan komšiluku. Onda te po kući vijaju svi i govore “ti da nas brukaš” udri ko te dovati.

Jelo je po pravilu uvek moralo da ti se sviđa i da ručaš morao si inače batina. Na rakiju se nekako i navikneš kada ti sipaju na krvava kolena. Mada obrazi budu crveniji jel su te u međuvremenu šamarali što si pao. Kažem rakija!!! A ako su deda i komšija popili rakiju e onda ide tatin “brion” posle brijanja. Tad se dereš ko da te ne daj Bože štroje. I tu usput šamar što se dereš. Dečija prava su se uglavnom poštovala. Bilo je samo jedno i osnovno, a to je da slušaš starije bez pogovora. Ostala prava ti niko nije ni pominjao, a nisi ih ni tražio. Jer u svako tvom “traženju” nečega bila je potrebna distanca jer ako tražiš na blizu može i šamar da pukne. Hrabrost je bila kada vikneš babi, mami, tetki ”neću sad kući” one ti samo pokažu doćeš ti. A druga deca te gledaju kao heroja koji kada ide kući kao da ide na front. Posle to “neću kući” bude nemoj molim te neću više nikad. A ona piči ni ne sluša i viče “opet ti neću
“. Onda vičeš oću ono seva po tebi i dalje.

Znam samo da i kada oplaviš prst od čekića prvo te tuku što si bezveze trošio eksere, a onda zbog čekića jer ga nisi vratio na mesto. A nokat što je plav i otpašće bilo je “ne deri se sam si tražio kirije”. I tako gledam ovu decu ne znaju ni da se obraduju danas. Pa jbt mi smo se radovali i kad nekom umre baba, deda pa nosiš venac i dobiješ peškir…

Autor: Boris Miljković