Kladivo

Ležim na leđima i gledam u plafon, polumrak. Tražio sam sobu za nepušače pa na plafonu imam neki senzor, valjda i sobe za pušače imaju isti taj senzor samo što ne detektuje dim nego samo vatru, đavo bi ga znao. Na njemu neka lampica, namigne s vremena na vreme. Liči na onu kontrolnu lampu što se nalaze na repovima aviona. Zamišljam da je avion iznad mene, gledam ga kako sleće, ja se penjem uz stepenice, stjuardesa mi želi dobar dan i pokazuje mi gde da sednem, bedž na sakou kaže da se zove Hilda, super. Sedam, ispravljam naslon, zatvaram stočić, vezujem se… Hilda prilazi, naginje se, dekolte puca kao pogled sa Avale… “Gospodine D., kad se ugasi signal za obavezno vezivanje, dođite u toalet sa leve strane, da nastavimo raspojasavanje…”. J*bi se Hilda, ne mogu sad da vantaziram takve gluposti, moram da spavam, rano se ustaje. Moram da se koncentrišem na mrak.

Ne bi bio problem koncentrisati se na mrak da su zavese skroz namaknute, a mene mrzi da ustajem da ih povučem i namestim. Snop svetla bije pravo na zid pored mene i obasjava neku sliku. Pozadina slike skroz siva, u sredini žuta kruška. Verovatno kupljeno u “Ikei” za tri evra. Кad sam bio klinac, pa kad odem kod babe i dede u selo, razbijao sam se od krušaka. Za doručak kruške, za ručak kruške, za večeru ne silazim sa čučavca. Danas krušku uglavnom konzumiram u tečnom stanju pa nemam tih problema. Al super su bili ti raspusti na selu… Juriš kokoške, isprljaš se od glave do pete i niko te ne grdi, bacaš šišarke u bunar i Danica, dete naših komšija, i to stvarno lepo dete. Jedino se ona od sve seoske dece trudila da bude uredna, redovno menjala majice i vežbala fin rukopis. Za vreme raspusta svaki dan smo se družili. Tu u selu bila je jedna livada, toliko strma da smo zaključili da po njoj može da se sanka čak i leti kad nema snega, pa smo i probali. Ispostavilo se da ne može, u stvari moglo je donekle. Njoj tri rebra a meni ključna kost, onda nas je njen deda traktorom vozio do seoske ambulante, a odande ambulantnim “kecom” do varoške bolnice. Usput smo naleteli na mog dedu koji se vraćao sa njive pa je i on krenuo sa nama. Dok su nas previjali, naše dede su se zapile u čekaonici pa se dogovoriše da za par godina ja budem zet, nije mi smetalo. Sad bi mi verovatno smetalo. U međuvremenu Danica se udala u drugo selo i rodila troje. Nisam je video poslednjih petnaest godina ali pretpostavljam da više ne menja majice, da su joj ruke ispucale, da je dokaz da ne može od babe devojka, ali da od devojke može baba. Depresivno, ali uglavnom je tako. A moglo je da bude i drugačije. Mogla je “da dođe da uči školu u Beograd”, onda bi se viđali povremeno. A onda se recimo zaposli u nekoj, štajaznam, banci. Onda bi mirisala isto onako, ruke bi joj bile nežne, nosila bi razne neke trikoe i ešarpe… Imala bi Fejsbuk, pa mi wall-to-wallom kaže koji film da izrepidujem, pa posle posla svrati kod mene da pogledamo. Pa bi ja onda mogao da joj masiram umorna ramena i leđa, jer previše je sedela, i tabane što da ne, nekim finim mirisnim uljem… Onda ona… ne ide tako, opet odlazim predaleko, mora da se spava, ovo ne vodi nikuda.

Ali kako čovek da spava sa ovakvom izolacijom? J*bem ti modernu evropsku gradnju, u komunizmu se bar na zidovima nije štedelo. U sobi do mene neka cura plače li plače. U stvari prvo plače, pa nariče, pa sriče, pa kuka i na kraju rida. Onda se resetuje pa opet. Zvuci su takvi da sam prvo mislio da neko igra “Mortal Кombat. I kako ja sad da spavam?! Dobro, ne kažem, nije ona kriva, možda je neka muka priterala, ali ovako tanki zidovi baš nemaju smisla. I ja nekad plačem, eto, kao klinac sam plakao svaki put kad gledam “T2”. Onakva ljudina od Švarcenegera, a oni njega u tečni metal, nikako to nisam mogao da svarim. Svaki put kad ga potope, ja brže za daljinski da premotam scenu unazad da ga oživim. I stvarno sam plakao prvih nekoliko puta, i muzika je tužna, al je zato Linda Hamilton predobra. Mislim, tad mi je bila, sad bi je preskočio, išo bi na nešto mekše i nežnije po mogućstvu. Ali za ono doba, onakva kosa, prodorne oči, majica na bratele koju smo tada zvali potkošulja, bicepsi, tricepsi i naravno sise. Кad si klinac malo ti treba da te trenutak ponese, a Linda je imala sve, doduše imala je i godine al ajd sad. Da je tada bila malo mlađa i nežnija mogla bi da bude kao Hilda, stjuardesa bez mane… A u detinjstvu je možda ličila na Danicu, koja je isto mogla danas da bude kao Hilda, ma mnogo bolja bre… Hilda, Linda, Danica… žene…

Ne vredi j*biga, čovek mora da ga baci pred spavanje da bi bio miran, to je prosto tako.

Autor: Dudarim