Imam šezdeset dve. Na papiru mi godine tako tuđe deluju, kao da ih je neko drugi trošio pa meni dodao. Pre trideset i jednu godinu, kad je za srcem moje majke i oca otišla i sestra, otplovila je i moja mladost. Davno prije toga odoše baka i deda. Gasili su se ljudi sa dušama harfe. Svi negde odoše, postoje samo u snu. Ispričamo se mi tako pred zoru siti, rumeni, zdravi, samo ponekad primetim da su im ruke ledene. Sada su svi mlađi od mene. Sa mojih šezdeset dve ja sam najstariji.
Pitaju me: “Kako je živeti?“ Ne znam šta da im kažem. Ne želim da iz mene prošapću one tihe, duge tuge. Lažem ih da sada čekamo unučiće, da ce postati prabake, čukundede. Ne znam da li oni odande sve vide pa me pitaju tek da saznaju koliko lažem? A lažem samo da nekome ne učinim nešto nažao. Ti majko misliš da sam po svemu isti otac. A ja znam da niko ne može biti kao on. Možda, ako budem dovoljno živeo, ću početi ličiti na njega.
Majko nemoj me opet tako zabrinuto gledati, nemoj opet da paničiš zbog našeg porodično bolesnog srca. Sada je medicina uznapredovala. Možda me uvrste u program lečenja matičnim ćelijama, ne brini. Uostalom, ja sam odavno najstariji, neka ide sve po redu.
Ujutro vas sve izdahom puštam iz pluča, a vi se nekud nevidljivi razletite, nadam se prema Suncu. Ne volim što su vam ruke uvek hladne. I noćas ćemo ponovo lepo i dugo pričati, samo me nemojte pitati: “Kako je živeti?“
Preuzeto sa fejsbuksa: Oblak u Bermudama(Kotoraš Pepi)
Be First to Comment