Kad se ljubav umeša, sve bude dobro

Te 1982. smo se uselili u dugo čekani novi stan. Završilo se guremanje po iznajmljenim stanovima pa sam i ja dobio svoju sobu. Dizali se krediti, posećivali saloni nameštaja, po nešto je i po meri urađeno, ali…

Problem su postale zavese. Ono što je majka zamislila moglo se, u to vreme, nabaviti samo u Grčkoj. Džaba je otac gunđao u svom nerazumevanju potrebe za „baš tim i takvim“ zavesama, majka je bila uporna: samo one iz Soluna što je videla kod neke koleginice i u njih se zaljubila… Na kraju je otac istresao novčanik na novi trpezarijski sto i rekao:

„Evo ti. Radi šta znaš.“

Ubrzo je majka bila u autobusu koji jezdi ka Grčkoj. Standardna šverc-tura tog doba. Švercovala se kafa, ukrasi za kuću, krzno, koža i, naravno, zavese. Majka, k‘o gušter u vojsci, sama među okorelim švercerima. Srećom, tu je bila i Dara, supruga magacionera iz Fabrike, koja je prepoznala i dalje uputila u onaj „zanatski deo“. Tajne zanata su: znati kod koga se menjaju pare, gde se kupuje kafa, gde su prodavnice u kojima se dobro cenjka i slično. Uz Darinu pomoć, majka je kupila toliko željene zavese koje su stale u jednu osrednju putnu torbu.

Na parkingu kod autobusa haos u nastajanju. Prepune švercerske torbe, poznatije kao „krmače“, naguravaju se nogama u bunker autobusa, šverceri kevću jedni na druge, napušavaju se zbog „zauzimanja mesta“ kao da je svako od njih po na osob vlasnik autobusa. Majka vidi situaciju, unese torbu u bus, nagura koliko može pod sedište i to je to. Do Čačka će putovati sklupčana k‘o jež, ali zavese su tu i 6 kila kafe pride. Izdržaće.

Na putu kroz Grčku, šverceri se hvale šta su kupili, šta su drpili, kog su Grka „zavrnuli“ za neku siću. Kako se približavaju granici priče sitnih duša o, verovatno izmišljenim, uspesima jenjavaju. Sa Grčkom carinom je lako, tarifa se zna, vođa puta skuplja dojč-marke i rešava prelazak za par minuta. Sa Makedoncima na SFRJ granici je bilo mnogo teže. Ako imaju sreće da nalete na tolerantnu smenu, zarada od ture će biti dobra. Ako pak, nalete na zaguljene, biće da su išli u Solun na giros i „da im dupe vidi puta“, „poslovni gubitak“ je neminovan, a može i bajbok da se omiriše. Švercerska logika nalaže: „Bolje dati dupe pod kiriju nego svetu dojč-marku iz džepa.“

Grčka granica pređena, autobus prilazi čistilištu ispred koga se viori trobojka sa crvenom petokrakom. Iz autobusa se vide druga dva autobusa iz Čačka za koje majka nije uspela da nabavi kartu, parkirani na kontrolnom punktu za kamione, a tamo se odvija švercerska noćna mora. Putnici iz oba autobusa stoje bosi na asfaltu masnom od dizela, postrojeni u vrstu, torbe izprevrtane, razbacana roba, prosuta kafa…

Kao po komandi počinje komešanje, novac i nakit se guraju u ventilaciju, između sedišta, u već dobrano smrdljive čarape… Bus staje, ulazi milicioner (policajac za mlađe čitaoce) i uzima jedan po jedan pasoš. Grobna tišina. Milicioner izlazi, svaki sekund čekanja ko godina. Šapat najčešće nosi reč „Naj*basmo“. Otvaraju se vrata na busu, ulazi carinik, mlad, nema ni 25. U ruci mu samo jedan pasoš:

„Ko je iz Gornji Milanovac?“
Muk traje, niko se ne javlja, majka se misli ko bi to mogao da bude.
„Miroslava iz Gornji Milanovac! Ko je?“
Majka tek tad kapira: u pasošu joj piše mesto rođenja. Šarani, opština Gornji Milanovac!
„Ja sam.“ – ustaje bojažljivo
„Pođite sa mnom.“ – reče carinik i okrenu se ka izlazu.
„Da ponesem torbu?“
„Ne treba.“
Majka se iskobeljava iz sedišta, kreće za carinikom, prati je šapat: „E, sad smo stvarno naj*bali…“

Ide majka za carinikom, noge joj se skraćuju sa svakim korakom. Ulaze u carinarnicu, pandur sa pasošima sedi za stolom u uglu, carinik spušta njen pasoš na svoj sto, pokazuje joj na stolicu i potpuno blagim glasom kaže:

„Izvolite, sedite, molim Vas“
Majka iznenađena ljubaznošću seda na ponuđeno mesto.
Carinik je samo pogledao pandura, ovaj je ustao i izašao.
„Znate, kada sam video da ste iz Gornji Milanovac (ne odustaje od nominativa) morao sam da Vas pitam…“
Nervozno lomi prste kao da ima tremu pred ispit.
„Kakav je taj Gornji Milanovac?“

Majka u čudu. Pitanje je bilo sve drugo samo ne očekivano.

„Molim?“ – izvali vidno začuđena.
„Mislim…kakvo je to mesto, kakvi su ljudi? Video sam na karti da je to pomalen grad.“
Majka prihvata neobičnu konverzaciju: „Da, mali je grad, ali je lep i ima razvijenu privredu. Mnogo ljudi iz Čačka, koji je mnogo veći, radi tamo.“
„A ljudi?“
„Ljudi su fini, dobar, blag narod. Ja živim u Čačku, ali imam dosta rodbine tamo, pa eto…a, što vas sve to zanima?“
Mladi carinik opet lomi prste, utom ulazi i pandur, nosi kafu. Spustio je šoljice pred njih bez reči i seo na svoje mesto.
„Paaa…u kasarnu u Gevgeliju bio je vojnik iz Gornji Milanovac. Moja pomladata sestra se zaljubila u njega. Mnogo se zaljubila. Kad je on odslužio, ona je pobegla sa njim, da se uda.“

Majci postade jasno što se momak snebiva. I ona ima brata, zna koliko su jake te niti koje vezuju brata i sestru. Poče majka na široko da priča o Milanovcu i Milanovčanima, sve sam superlativ. Saznala je od carinika da mu je sestra završila medicinsku školu, bila obećana od strane roditelja mladiću „iz dobrostojeće familije“, ali ona nije htela ni da čuje. Poslušala je glas srca, a on je uvek bio na njenoj strani. Pokazao je i fotografiju, on i sestra mu, zagrljeni negde u Skoplju. Sada bi samo da zna da je dobro i da je srećna.

Dok su pričali, pandur za drugim stolom se smeška i udara pečate u pasoše. Cariniku laknulo, nasmejan je majci dao sve one pasoše u ruke i poželeo srećan put, ona mu je dala broj telefona, ako mu zatreba kakva pomoć da nađe sestru.

Majka se vraća u bus i kaže vođi puta: „Vozi!“ Vođa puta, vozač, saputnici, svi je gledaju ko u čudo.

„Molim?“ prozbori vođa puta.
„Vozi, bre, i podeli ove pasoše! Prošli smo!“

Urlik oduševljenja se razleže autobusom, Dara viče „Toooo, Mikiiii, Dara plaća klopu na pauzi!“

Majka je došla kući sa zavesama, svojih 6 kila kafe i dodatnom kafom, halvom i flašom Metaxe koje je dobila od srećnih „preduzetnika“.
Zavese su oprane i okačene sutradan, a tržišni viškovi kafe su obezbedili sredstva za nov usisivač.

Nekoliko meseci kasnije, carinik se javio telefonom. Ni traga zabrinutosti u njegovom glasu. Našao je sestru. Bila je srećna, voljena i prihvaćena… u porodici dobrodušnih Milanovčana, kako Šumadincima i dolikuje.

Kad se ljubav umeša, sve bude dobro. Sve i da nije, biće dobro…

Autor: Grof od Kačulica