1. Jun
Jedina baka moje dece nije ove godina probala trešnje. Sada u pola tri idemo u bolnicu da je obiđemo. Ne treba mi uzvratiti stisak. Ako ne može, dolaziti ću sve dok ne bude mogla. Jutros sam joj oprao kanticu hladnih trešanja da ih proba. Kažu da se od juče nije budila, i da je sada ništa ne boli. Kažu, a samo ona zna istinu.
9. Jun
Ona je možda još samo noćas živa. Uzalud je pokušavala danas otvoriti oči da vidi ćerku, sina, unuke … Čula nas je i uspela je stisnuti naše dlanove. Kad smo je upitali da li je žedna, kazala je jasno ”da”. Nekoliko supenih kašika vode je bilo dovoljno. Čini mi se da se čak nasmešila – njeno malo popodnevno zadovoljstvo. Posle su nam rekli da joj ne dajemo da pije, da se ne zagrcne. I vodu više ne sme. Šta uopšte sme? Možda noćas sanja kako pije vodu sa zdenca u njenom malom Podgoraću, dok vreli vetar premešta prašinu sa puta u bašte. U predvečerje selom će proći sladoledžija sa kuglama zaslađene smrznute vode. Za dva jaja dobijaš sladoled, a za jedno kockicu leda. Tek posle devet se hvata onaj mrkli mrak, kao da izlazi iz kore gustih hrastovih šuma. A ti se ne plaši, lepo mi spavaj mila bakice. Sutra je 10. Jun jedne nezavršene godine.
5. Jul
Uz pomoć nekih magija se budiš. Prošlo je deset dana da smo te doneli iz bolnice. Doneli smo te ne zato što si ozdravila, već zato što tamo ne možeš ozdraviti – osim ako još uvek ne postoje čuda. Ležiš, povremeno otvaraš plave oči koje više ne vide, jedva da prozboriš pokoju reč. Leva strana tela je nepokretna, kao da sa te strane radi samo srce. Tu se obično ugnezdi mačak Srećko, nežno, da te ne pritisne. Ne damo da se ugasi jedina baka moje dece. Rekoše nam, verovatno tek da nešto kažu, da treba pokušati animirati nepokretnu ruku. Nabavili smo šarenu lopticu od meke mirišljave gume. Kazali smo ti da je stiskaš bolesnom rukom. Ti je ne ispuštaš ni noću ni danju. Stiskaš je onom zdravom rukom, jer drugom ne možeš. Sigurno nikada nisi imala tako lepu lopticu. Kada si ti bila devojčica bilo je više ratova, gladi i zbegova, nego igračaka.
Hranimo te sutlijašem, posle će puding od vanile, a na kraju vodica s rastvorenim lekovima. Poslušno otvaraš usta dok stiskaš svoju lopticu. Uvek si bila poslušna. Kao da primećujem smešak na bledim usnama. Tko zna šta se mota u tvojoj glavi, kroz čije avlije protrčavaš, udišeš li miris Slavonskih otkosa, slažeš li omote svilenih bombona, pada li mrak?
Jutro leno dozreva na tankoj niti.
– “Kako si jutros bako ?”… a ona spava i stiska svoju lopticu.
– “Tko sam ja ?“, pitam baku da li me poznaje. A ona ponavlja: “Tko sam ja?”
15. Septembar
Ona je u dubokoj komi, sada u bolnici “Sveti Sava”. Sa drugog sprata se vidi reka automobila, žuri se, trubi, nervira, a na koncu svi će stići ovde.
Ne znam, ipak je ovo neki dostojan kraj. Soba na kraju hodnika je prostrana, svetla, provetrena. Pre nedelju dana baka je dobila i treći moždani udar. Više nije mogla držati ni svoju gumenu lopticu. Zadnje što je rekla bilo je: ”Boli me duša ,… A gde je mačak ?”
Doktorka nam nečujno prilazi. Nema nam šta reči. Baki je stavljena još jedna cevčica u usta. Oči ne otvara, nije svesna. Spava u mojoj plavoj pidžami na otkopčavanje. Ovo je soba za trajno odlaženje. Na vratima ništa ne piše …samo broj. Plače se u hodniku. A nju više ništa ne boli, samo duša.
20. Septembar
U bolnici zatekosmo nepoznatog čoveka kako priča našoj baki. “Pa to je naša baka” – rekosmo mu. On se zbuni i postidi, a onda uplašenim pogledom potraži po ostalim krevetima. Ovde se raspored bolesnika stalno menja, jer niko se ne zadrži dugo. Čovek konačno prepozna svoju majku u krevetu nekoliko koraka dalje. Ne čudim se. Ovde svi jednako izgledaju, žuto-pepeljaste kože, sa usnama upalim u otvorena usta bez zuba.
Naša baka leži u uglu, a oba zida su sa mnoštvo prozora. Nikad nije spavala na tako lepom mestu. Od kad je došla u Beograd, dobar deo života je provela u memljivoj suterenskoj prostoriji sa jedinim prozorom prema mračnom dnu svetlarnika. Njih četvoro u 17 kvadrata. I taj njihov stan, sa strujomerima za čitavu zgradu, bio je uvek otvoren za sve komšije i njihovu decu. Mali televizor “Pinokio” postavljen na vrhu ormara, bio je dve decenije njihov jedini pravi prozor.
Onaj čovek poče glasno da priča svojoj usnuloj majci: “ Majko ti si ovde najzdravija, tako mi reko doktor da će svi ovi da umru, ali ti si puno zdrava, tako mi reko. Ti si baš dobro, samo da ti skinu tu masku pa kad pojedeš ove banane….Posle te vodim u Atomsku banju, pa posle da vidiš naše dvorište, puna je taraba novih kikireza …” Prilazi mu doktorka i nešto mu tiho reče. On se zaćuta i sa obe ruke steže metalni kostur kreveta, kao da hoće da ga iznese sa sve majkom negde na Sunce. A metal kreveta prostenja i zacvili.
Naša baka Nedeljka je kao i uvek mirna. Otvori slepe oči samo kad joj brišemo lice vlažnom maramicom. Prilazi njena doktorka. Ni ovaj put ne govori ništa, sve znamo. Odstoji malo sa nama a zatim ode drugom bolesniku.
Starica kod česme neprestano doziva: “Nado dođi, Nado dođi molim te, Nadooo….”. A Nada danas kasni, Nada ne dolazi, Nade nije bilo.
24. Septembar
Javiše nam da je baka umrla jutros u snu oko pet. Posle se ispraviše da se to desilo u pet do osam. Tako je baka dobila još skoro tri sata života, a onda se završilo jedno postojanje. Umrla je sama, bez kapi meda na usnama, iako smo je svi mnogo voleli.
Tko zna šta se sada mota u tvojoj glavi, kroz čije avlije protrčavaš, udišeš li miris Slavonskih otkosa, slažeš li omote svilenih bombona, pada li mrak? Da li si ponela svoju gumenu lopticu ? Da li sada znaš tko si, da li znaš da si već postojala? Sećaš li se makar Srećka ?
Danas, dok dozreva jesen, poslednji pozdrav mojoj dragoj tašti Sabljić Nedeljki u 13 h na Lešću.
Jeseni ova godina. Opali list na mom kaputu je izdržao još par koraka i zašuštao na tlu. U našoj kući nekad je živelo šestoro, a sada nas je samo dvoje. Dvoje je umrlo, a dvoje mladih odoše svojim putem. U prizemlju nema više nikoga. Kandilo će goreti još malo, dok se ne navrši 40 dana, a onda se tamo više ništa neće desiti . Uči će noć bez zvezda padalica.
2. Novembar
Baki je danas bilo 40 dana. Kažu da se tada duša oprašta, i odlazi nebu. A njena čista, iskrena, gotovo detinja duša nam se javila. Tačno na povratku sa groblja pred nama je sama ugasila kandilo čiji fitilj se priljubio uz rub čaše, kao da je svetlost htela biti što bliže njezinoj slici. Sat je sam stao u 12 do 8 …7 minuta prije no što su lekari upisali vreme smrti. Svi vi znate da ja u ovo ne verujem , ali bilo je tako.
Mačak Srečko leži sklupčan.Možda je i zaboravio baku, ali zna da mu nešto fali. Pravu istinu samo on zna.
Dodir neba
Već dugo stojim na ovom pragu.
Kad sam došao bilo je jasno
sa koje strane je dan, a sa koje noć.
Sada je svuda sivo.
Možda je tako zbog mojih godina,
možda zbog doba dana,
možda zbog niskih oblaka.
Ne znam , ali mi je svejedno.
Sa jedne strane vrata se začu cviljenje.
Podigoh ubogo stvorenje sa hladnim šapicama
i ono me poliže.
Nasumice koraknuh i uđosmo u svetlost.
Preuzeto sa fejsbuksa: Oblak u Bermudama(Kotoraš Pepi)
Be First to Comment