Jedan čovek

Ovo je priča o tome kako mi je jedan čovek uništio život. Da ne bude puno zabune taj čovek sam ja.

Sedeo sam u „Kopakabani“ prekoputa svinjca u Jerkoviću. Kada imate između 17 i 21 godine, a ćale vam nije Tramp, vrlo verovatno se ne kotirate baš najbolje na listi omiljenih ličnosti vašeg konobara u kafiću iz kraja. Dva su razloga za to.
Prvi, u tom delu života ste najgluplji na svetu, a nažalost ne plašite se da to dokažete rečima. Konobar hteo ne hteo ima uši i ne može da ode kući, jer ste mu došli na radno mesto, iako verujem da bi tada voleo da je i gluv i nezaposlen.
Drugi razlog za loš plasman na rang-listi je činjenica da uvek u svakom trenutku iznos u džepu vašeg fluorescentnog šorca za kupanje ne prelazi 500 dinara.

Takođe, krasi vas potpuno odsustvo blama što žvaćete plastičnu kašičicu i naručujete desetu čašu vode, jer ste produženi s mlekom popili pre tri sata, ali ipak ne dozvoljavate da se musava šolja skloni zbog psihološkog momenta.
Tog dana, tema je bila pranje leševa, jer su kolale priče da za to možeš da dobiješ tipa 50 evra na dan. Ja nisam želeo toliko da se uključim u priču, jer, iskren da budem ne verujem u vampire, ali brate ne bih se baš ni zajebavao sa njima.

To je period života kada teška srca priznaš da sa nekim ljudima iz kraja ne možeš više da se družiš, jer je jedino što vam je zajedničko to što su vam babe i dede kupili stanove u istoj zgradi nakon što su došli iz Negotina ili Priboja. Baš kada je Peki počeo da nabraja šta bi on sve radio za 50 evra dnevno zazvonio mi je telefon. Namerno puštam duže da zvoni, jer pre neki dan sam namestio melodiju Rajski grad od Prtija, pa sam bio malo ponosan.

Bio je to R. Javljam se sa gde je brat moj, sa druge strane ni izbliza takvo oduševljenje. Izgleda da je još ljut zato što sam pre neki dan zaboravio da ga pozovem kad mu je pauk kupio kola, jer sam igrao kontra-tablić u bašti kladže. Bila je to ponuda za posao. E, sad, ja sam u svojoj devetnaestogodišnjoj glavi ničim opravdano bio neviđen u pravljenju kombinacija i prihvatanje posla na kome se radi za platu bi bio svojevrstan poraz. Ipak, činjenica da u Kviksilver šorcu, koji sam tog leta ukrao sa žice u Topoli, imam 120 dinara, ubrzala je proces prihvatanja poraza. Uostalom, put do uspeha popločan je porazima. Ovo je sigurno neko na Linkedinu nekad napisao.

Bio je to posao operatera u kladionici. Iako sam bio svež punoletnik, imao sam solidan staž u kockanju. To je bila i ostala oblast u životu koju obožavam, ali sam potpuno užasan u njoj i jasno je da se to neće promeniti do kraja života. Kako god, tu sam zbog posla, ne da se kockam. Otišao sam na obuku, a tip koji drži obuku izgledao je baš onako kako sam zamišljao da izgledaju likovi koji drže obuku. Malo manje mu se živelo nego meni i to nije skrivao. Brzo je skontao da sam retard, tako da smo imali prećutni dogovor da ovo sranje što pre otaljamo i da se gonimo u k*rac. Nakon jednog dana, dogovorili smo se da je dosta i da sam spreman.

Prvog dana posla otkucao sam nekom tipu keca na Farska ostrva protiv Francuske. Vratio se da mi kaže da storniram tiket, a nije štedeo reči ni povodom njegovog viđenja mojih intelektualnih kapaciteta.
Drugog dana R završava smenu, ja preuzimam. Pokazuje mi prstom na tipa i kaže ovo je Serž, on će ti sigurno tražiti da mu uključiš aparat na ler, ali ti ćeš to odbiti. Reko brate, pa znaš me, nisam veverica neka.
Sat i po kasnije javljam R da sam uključio 200 evra Seržu na ler, ali da se on odmah vraća sa parama. Naravno, nikada ga više nisam video, a i da sam ga video ne znam kako bi to tačno promenilo moj nezavidan položaj.

Sada sam imao još manje volje za rad, a mislio sam da je to nemoguće. Ipak, rešio sam da je vreme za disciplinu u kojoj sam verovatno najgori u gradu – korekcija načinjenog sranja. Da ostanemo u terminologiji govana. Ako je ranije problem bilo neko ptičije govno, nakon moje intervencije imaćete posla sa hangarom punim puminih govana.
Nažalost, brzo sam došao do solucije koja će mi dodatno zakomplikovati život. Rešio sam da budem kladionica u kladionici tako što ću stornirati neke tikete za koje procenim da će pasti, a lovu ću stavljati sebi u džep.

Na primer, vi odigrate tiket kvota 100, stavite 1000 dinara, ja poništim taj tiket u sistemu i stavim pare u džep. Problem se javlja kada taj tiket prođe, jer onda 100,000 plaćate iz svog džepa, ali koje su šanse da se tako nešto desi. Verujem da na Ekonomskom postoji neki predmet Procena rizika i siguran sam da bi mi predstavljao kamen spoticanja. Već posle dva dana desila se isplata od nekih 80,000 i moram da priznam da sam tada baš bio u k*rcu.
Isplatio sam čoveka iz kase kladionice što je značilo 80,000 manjka i onih 200 evra, to vam je 2006. godine bilo dosta para. Rešenje se nekako nametalo u tome da ja pokušam da prođem tiket na uplatu od 10,000 RSD uz kvotu 10.

Stavio sam pet utakmica 3+, kvota oko 15, jer brate kad već rizikujem što da usput malo i ne zaradim. Naravno pad na prvoj utakmici, mrtvi Hartpul 0:0, a nisam siguran ali mislim da sam promašio 4 od 5 parova. Priznao sam sebi da je vreme da prestanem bilo šta da pokušavam i pomirio sam se s tim da ću pola godine volontirati, jer sutra stiže menadžer da mu se preda pazar kome nedostaje nekih 100,000 dinara.

Ostajem u popodnevnoj smeni da otkrijem mom bratu R. ono što dugo zna – da sam retard. Pošto mi je malo bilo i neprijatno, jer ću i njega uvući u problem, odlažem razgovor koliko god mogu. Tada nisam znao da je narednih 10 minuta ključno.

16:37
Na TV ide emisija o jedrilicama, neki deda sastavlja tiket, Đole narkoman igra voćkice i peva refren Cecine pesme Manta, ali umesto manta peva Klemente (tada selektor Srbije) kada u lokal ulazi tip koji će mi spasiti život.

16:38
Tada sam upoznao Svetog Savu hahaha šalim se, ulazi lik sa fantomkom na glavi i pištoljem, verovatno replikom, i traži da mu R. preda pazar. Deda se srušio sa stolice na pod, a Đole i ja glavom potvrđujemo da nećemo raditi ništa glupo.

16:39
Đole nastavlja da lupa voćkice i tiho pevuši miljakovac hoću ja, neću jedan, hoću dva (melodija Snežana Savić – Tri poljupca hoću ja) što sam smatrao baš neprikladnim, bato aj sačekaj da se završi pljačka, nije u redu ni prema kome da te toliko boli k*rac za sve.

16:40
U kriznim situacijama gledam da razmišljam o što laganijim temama, pa sam se tako setio da se prezime ortaka iz kraja unazad čita ĆIVELJVASIBULJ, a ime drugog ortaka BULJODOR. I to su dve od tri stvari koje znam u pola dana u pola noći.
Treća stvar koju znam je definicija stepa iz knjige za biologiju – Stepe su travni ekosistemi sušnih predela kontinentalne klime. Dosta irelevantno, ali mozak je rešio da će ta informacija uvek biti tu uskladištena.

16:41
Tip uzima lovu i beži negde između solitera. R. zove muriju, Đole je zadovoljan jer nema heroin kod sebe i može da sačeka uviđaj dok lupa voćkice, ja pomažem mučenom dedi da ustane, ali nije mu više bio fokus na tiketima.

16:42
Razmišljam da li sam upravo potpuno najebo ili malo manje od potpuno. Shvatam da sam jedina osoba koja zna za manjak i koliko je zapravo para bilo u kasi.

16:43
Verujem da je razmišljanje praćeno otvorenim ustima kao kad prvi put u srednjoj uđeš u neki salonac kod ortaka što živi u centru pa gledaš kako je plafon tako visoko na četiri metra, a ti živiš u korpi za veš na Voždovcu.

16:44
Pitam R. koliko je odneo, on gleda stanje na kompu, kaže 300,000, reko au j*bem ga usta užas, dok u glavi pokušavam da procesuiram sve. R. javlja menadžeru da su ukrali 300,000, a ne oko 200,000 koliko je bilo u kasi.

16:45
Zahvaljujem se Svetoj Petci na ovom scenariju i obećavam sebi da ću se krstiti do kraja godine, ali i da ću slušati babu kad kaže da ja ne znam ništa da radim.

16:46
Saopštavam R. da je ono o čemu sam hteo da pričamo to da ne mogu da radim na ovom mestu, jer mi je mnogo stresno i želim da se posvetim fakultetu.

16:47
Stiže menadžer. Ne izgleda baš onako kako sam zamišljao. Izgleda kao da bi mogao sve da nas polomi samo ako bi imao bilo kakav interes u tome. Govori kako je ovo strašno gde živimo, mi klimamo glavom, ja razmišljam da kupim Sweet Years kačket.

16:48
Stiže i policija. Kažu Đoletu da im je nešto poznat, a onda prelaze na posao. Đole je drogiran, ali taman toliko da je svestan da nema potrebe da bilo šta komentariše, osim coktanja kad na dvojci lupi veću, a izađe kec.

16:49
Ja odlazim na stanicu pedesetice koja će me odvesti kući u svet bezbednog nerada i skromnog, ali lagodnog života od babine penzije. poyyy

Autor: Nemanja Tasić