Da li se i vama desilo da vam u kuću zaluta pijanac? Kod mene je banuo jedne srede na noć. Već u hodniku mu nije bilo jasno da li je pogrešio i dvorište i kuću. Muvao se tako dezorijentisano kao uhvaćena životinja, ne uspevajući da nađe izlazna vrata. Napokon ih je našao ali se brava, zbog leda i iskrivljene ručke, teže otvarala. Na kraju se skrasio na povećem sanduku za cipele. Prepoznao je kuću. Prepoznala sam i ja našeg Zokija. Stanovao je na drugoj strani ovog divljeg naselja, tamo gde je počinjao pravi Beograd. Napolju je studeni vetar pravio piruete premeštajući oštar igličasti sneg.
– “Ostani Zoki, smrznut ćeš se do kuće. Sedi ovde do peći.”
– “Neka, dobro mi je ovde”, odgovori Zoki pognute glave.
Ostavljam vrata hodnika otvorena da toplota dopre do njega. Sneg koji je uneo se otopio. Zoki se počeo izvinjavati i istovremeno je brisao pod rukavom i šalom.
– “Ostavi Zoki, to ću ja posle”, rekoh.
Ipak je obrisao lokve na podu i nastavio da sedi na sanduku. Glava mu nepomično visi na grudima kao da su mu pokidane vratne tetive. To je način kako se on skriva od okoline. Duga, proseda, valovita kosa mu je dopirala do stomaka.
Nekad je bio sretan sinčić, jedinac prelepe Beograđanke i visokog činovnika u Egipatskoj ambasadi. Bio je omiljen među svojim vršnjacima jer je nesebično delio sve što mi, deca iz kraja, nismo imali. S jednog putovanja po Africi njegovi roditelji se nisu vratili. Umrli su od neke groznice na izvoru Nila. Ujak je preuzeo starateljstvo nad njim tako što je dva puta nedeljno dolazila neka žena da sredi stan i skuva za nekoliko dana. Usput je opljačkao sve što se moglo poneti. Uskoro je spavao u ogoljenoj ljušturi s krevetom i nekoliko kuhinjskih elemenata. Ona žena je prestala dolaziti. Živeo je od nešto malo para što mu je sledovalo od pokojnog oca. Lokalni mangupi su kod njega sakrivali ukradene stvari, dovlačili devojke sumnjivog morala, izbacivali ga kad bi pravili terevenke. Ipak je, nekako, uspeo da završi gimnaziju i upisao Filološki fakultet. Nikad ga nije završio. U prazan stan je počeo da donosi silne knjige, kupljene ili sakupljane po smetlištima i otpadima. Dovlačio je i polomljene stolice, slike s rupom, stare albume bez fotosa… Uspeo je da se otarasi onih mangupa. Počeo da živi kao samotnjak. Prodavao je knjige na ulici i potpuno se odvojio od društva iz mladosti. A onda je počeo da pije i sve manje jede. Miris alkohola, plesni i prašnjavih knjiga se duboko zavukao u njega.
Nije ništa tražio. Podgrejala sam supu i gulaš od ručka. Sipala sam mu nekoliko puta – puna četiri tanjira. Ostatak hleba je stavio u džep. Kaže, voli okus kore.
Prisećam se kako smo se nekad igrali u parkiću, čitava ulica se igrala njegovim igračkama, a posle bi mnogi odneli igračke kućama. Nije mu to smetalo – i tako ćemo se sutra opet zajedno igrati.
Vidim, ne diže glavu. Spava mu se. Prekrivam sanduk debelim ponjavama, dok se on poslušno premešta, kao dete kad se u polusnu prepusti majci. Ušuškan u toplo, kroz gustu bradu i brkove se nazire smešak. Nećka se kao da će ipak kući, a ja mu ne dam.
– “Ajde spavaj tu. Ja moram rano da ustanem. Naviću sat za pet, jer ako noćas napada sneg trebaće mi ceo sat hoda do okretnice. U kuhinji doručkuj šta hoćeš, samo pazi da ne probudiš decu.”
– “Laku noć Verice.”
– “Laku noć Zoki.”
Tišina
Kako je ovde lepo. Svake zime navratim bar dva puta. Verica misli da je to slučajno, da se previše napijem, pa ne mogu uzbrdo da stignem do svog konačišta. Jesam pijan, priznajem, ali nije zbog toga. Dolazim zbog nje. Sećam se, kad su moji roditelji ležali u blindiranim, metalnim sanducima u kapeli. Letnji dan, vrućina. Sve što sam voleo je nestalo toga dana. Ostale su samo oči Verice pred kojima sam se stideo što plačem. A znao sam da bi mi ona baš sve oprostila. Maštanja jednog jedanaestogodišnjaka. Nedugo potom se ona odselila u ovu prizemnicu na periferiji. Osam godina kasnije se udala, dobila decu. Ja sam za to vreme uspeo da propadnem u plesan i prašinu knjiga. A zime su bile najteže. Spavao sam oslonjen na toplu rešetku na poleđini frižidera i jednu sijalicu koju bih držao ispod pokrivača. Najvažnija je bila ta prokleta rakija. Dugo bih planirao veče kad bih banuo kod Verice, kad joj je muž u noćnoj smeni, kad deca već spavaju. Spavao bih u njenom hodniku i sanjao da sam na ulazu u Raj.
Zvoni sat. U polusnu ustajem i oblačim se, svesna da me možda Zoki iz mraka posmatra. Na prozore se ulepio novi sneg. Ima ga barem pola metra. Ne doručkujem, žurim, ni kafu nisam popila. Tek na izlasku vidim da su vrata hodnika zatvorena i da Zokija nema. Krećem uzbrdo prema okretnici. Svuda je zavejano, samo je neko očistio sneg sa staze. Idem uobičajenim prečicama. Svuda je sneg očišćen. Znam da to može biti samo Zoki. Zna svaku moju prečicu. Ko zna koliko puta si me krišom pratio? E, Zoki moj i ja tebe volim.
Za pola sata sam na okretnici. Ulazim u svoj autobus. Za 15 minuta presecam raskršće gde on obično prodaje knjige. Već je tamo. Na sklepanoj, drvenoj lopati je kredom nacrtao srce i naslonio je na zid. Zna da ću tuda proći.
Desetak godina kasnije Zoki se i dalje kretao istim ulicama. Samo sad više nije prodavao knjige. Kažu da je preležao meningitis. Ni mene se više ne seća. Kad se zaustave automobili na semaforu on im prilazi sa uramljenom lepom ikonom svetog Nikole u rukama. Ne govori ništa, ne traži ništa, i skoro ništa i ne dobija.
………………………
Zoki je umro na ulici u leto 2013. godine u pedeset i nekoj godini. Našli su ga neki taksisiti. Na na uglu Bulevara i Batutove više nikoga nema.
KAKO?
Kad budem nađen u jarku bez puta
ušuškan u umor, starost i bodlje,
tada ću biti spasen od sebe samog.
Gde god sam stizao
sve je već bilo započeto,
spaljeno ili ukradeno,
a ja sam dobijao
potrošeno i uvelo.
Slušao sam samo zadnje note,
a voleo početke.
I teško je poverovati
da je i hleb koji grizem
bio nekad vruća vekna,
cela i sa oba okrajka.
Skriveni papir u mojim nedrima
ima sve manje čitkih reči,
a i koga se tiču nemiri
večite skitnice.
Da sam bar jednom dokoračao,
još dok je bilo vreme,
dok su se pravili planovi,
raspored soba i dan useljenja.
Šta ja to uopšte u sebi nosim?
Ima li više ičeg u meni?
Ako ima – bojim ga se.
I sad čekam osamne noći
da se iskradem na neki put,
jedva dovoljan za mene samog.
Lepljiva samoća na kaljačama
opet će vući predaleko,
sve dok se ponovo ne srušim,
ušuškan u bodlje, umor i starost.
Da li je hleb koji grizem
ikad bio vruća vekna?
Kako se spasiti od sebe samog?
Prezeto sa fejsbuksa: Oblak u Bermudama(Kotoraš Pepi)
Veoma me je dirnula ova priča o ljudskoj sudbini! Baš me je pogodila.