Drvena lutka

Prije par dana krenem s čišćenjem kuće i kažem Sofiji bacamo sve sto kupi prašinu, a nema svrhu. Jedva čekam kaže, ali molim te pusti mene, ti skoro nikad ništa ne baciš. Tebi će sve zatrebati, molim te, molim te pusti da ja to uradim. Ok. Kažem paketi i vreće su tvoji.
Stvarno?
Stvarno.

Sofija je klasična djevica, kod nje sve mora da bude na svom mjestu i bez reda ne funkcioniše.
Dok sam ja klasični primjer ribe ništa bez haosa.
Brzo je završila i iznijela “smeće”u predulaz.
Puni paketi nepotrebnih gluposti, polmljen globus, lampa bez abažura, okrnjeni keramički konj, stari sat i moja Drvena lutka u Mađarskoj narodnoj nošnji.

Moja drvena lutka u paketu s nebitnim stvarima, pa ne vjerujem, vadim je i otresam prašinu.
Eto mama znala sam sad ćeš ti pola ovih stvari izvaditi jer će ti, naravno, zatrebati!
Nemaš ti pojma, kažem, a slike djetinjstva počeše da naviru.

Komšija Meho bio je najstariji sin Ajše i Selima, imao je dugo koščato lice uvijek,ali uvijek izbrijano. Visok crne puti i bijelih kao snijeg zuba, mirisao je na šišariku tako sam zvala njegovu kolonjsku Pino Silvestre.
Bio je najtalentovanija ličnost mog djetinjstva, odlično je crtao, recitovao na Ruskom, svirao gitaru, glumio,igrao. Meho je vjerovatno bio mnogo više od toga, ali meni osmogodišnjoj djevojčici njegovi talenti su bili u prvom planu.

Pjevaj mi Meho Ribicu, čuvena pjesma od Vajte, nju sam najviše voljela jer tada ne bi samo udarao po žicama, već je dlanom, davao ritam pa je zvučalo kao da ima i bubanj, a kad bi došao do dijela “Ja nisam čovjek od jedne,Šta?”,a ja viknem “Žene” on se nasmije “Pustiću te iz inata”. Tek mnogo, mnogo kasnije sam shvatila da nije žene nego želje i bas tako Meho nije bio čovjek od jedne želje, a ni žene.

Jednom je na školskoj priredbi bio Deda Mraz, poznala sam ga po glasu, a kad sam prišla po paketić i po šišarici. Pravio se da me ne poznaje i pitao kako se zovem.
Sutra sam ga tjerala da mi prizna da je to bio on.
Nisam bona, pitaj Ajšu bili juče kod tetke cijeli dan.
Čim sam vidjela Ajšu pitala sam je.
Ama jašta je znadeš ti njega i njegove budalaštine.
Dobra moja Ajša ona nije znala da je tom rečenicom sahranila i posljednji tračak nade sva moja maštanja i vjeru u Deda Mraza.

Meho je tih godina studirao, ne sjećam se tačno šta, ali kao i sve drugo i to mu je išlo od ruke. Znam da je bio apsolvent, jedva sam zapamtila tu nepoznatu riječ.
Ajša je bila često ljuta i galamila je na ukućane, prijetila da će otići u Džehenem jer će joj tamo biti lakše, nego njima naprat’i nakuvat’. Nosila je šarenu maramu ispod koje su joj virile zlatne poveće alke i imala najzelenije oči na svijetu. Bez obzira na njenu galamu, ona je bila dobra i popustljiva. Meni je kod njih bilo sve dozvoljeno osim đerdana koji je visio na klinu kod ogledala. Poslije sam shvatila da to nije đerdan već brojanica.

Imala sam malu oklagiju i Ajša me učila da razvlačim pitu, pravila je pitu na siniji sjedeći. Nisam bila baš neki učenik. Naučićes kad ti bude trebalo, ajde Boga ti. Tješila me.
Nikad nisam naučila.
Meho je volio slatko i često je koristio Ajšinu ljubav prema meni da bi dobio šta hoće.
Idi zagrli Ajšu i reci joj da miriše na halvu. Ali Meho znaš da ja ne volim halvu.
Znam, ali ja volim, a naljutio sam Ajšu pa mi neće napraviti.
Je li te to onaj šejtan posl’o?
Zinula guzica. Ženi se pa nek ti žena kuva halvu.
Ma da je stotinu žena, jedna je majka, niko ne zna ko ti halvu napraviti, skoči i zavrti je po kući.
Neka,neka obandačiću se, pa ni majke ni halve. Smijala se.

Jednom sam je zatekla kako u gaju kupi žireve u kantu, prišla sam da joj pomognem.
Je li to i ti kupiš svojoj krmači Ajšo? Ja i baba kad kupimo ona…nisam završila rečenicu, a Ajša se toliko zasmijala, da je ostala bez daha i počela da kašlje.
Selime, Selime čuj šta me curica pita, hahahaha pa opet kašalj, je li ku..hahaha..pim krmači žir..hhah..eve hahahah.
Selim koji se skoro nikad nije smijao prasnuo je u gromoglasan smijeh.
Ništa mi nije bilo jasno i ljuta sam otišla kući.

Ujutru uz kafu Ajša je majci prepričavala jučerašnji događaj, majka se isto tako smijala, pa popodne otac, komšija Đoko i svi kojima je to prepričano.
Osjećala sam se glupavo jer nisam shvatala šta je to toliko smiješno.
I Meho kad je došao s fakulteta pitao me pomažeš li jos Ajši oko žireva i smijao se.
Bilo je još tih ispada s moje strane jednom sam pitala Selima sta će mu jagnjeća koža ljeti kad moj đed s Romanije samo zimi stavlja u krevet da mu grije leđa a ljeti je negdje skloni, i tad su se smijali i zadirkivali me.

Idem s folklorom u Mađarsku, šta ćeš da ti donesem?
Donesi mi lutku opalih k’o iz topa.
Dogovoreno.
Ajša je galamila i ljutila se što ide, a ustvari je samo brinula.
Da treba sedam dana s majkom kumpjere vadit’ mor’o bi spremat’ ispite,a kad je da guzica vidi puta onda može.
A ja sam jedva čekala da dođe, brojala sam dane i zamišljala kakva će lutka biti.
Konačno je stigao.

Evo je lutka za lutku.
Izvadio je lijepo upakovanu kutiju, pažljivo sam je otvorila. Drvena lutka! Nikad ranije nisam vidjela lutku od drveta.
To ti je Mađarska narodna nošnja, rekao je.
Lutka nije baš bila kao iz mojih maštanja, ali bila je lijepa imala je dvije plave pletenice, vijenac od cvijeća u kosi, šarenu suknju i kecelju.
Svidja li ti se?Pitao je.
Sviđa.
Pa onda me poljubi da pukne šta čekaš?
Poljubila sam ga u oba obraza trudeći se da sto jače pukne.
A onda nekako brzo poslije tog putovanja za Mađarsku sve se promijenilo.

Majka i Ajša su tiho pričale o Mehu. Ama bona samo šuti, šuti kad dodje, šuti kad pođe, jadna mi majka, ko zna šta ga pritišće. Majka bi je smirivala, ali nemir je bio jači. Majke, valjda, najbolje znaju kad nešto nije u redu, a Ajša je u to bila sigurna. Ama bona znadeš ti Meha, govorila je, vazda šega, vazda pjesma, neće više ni maloj da pjeva, još se samo njoj smije, ali i to rijetko. Kuku ti je meni otić’e mi dijete preko glave. Kad je kući i nekakao, ali kad ode na fakultet za brigu mi je.
Meho je meni bio isti, jesmo se manje igrali i pjevali, ali to je zbog fakulteta rekao mi je da mora mnogo učiti. Nisam shvatala Ajšinu brigu, a nisam bila dovoljno velika da shvatim da nešto stvarno nije u redu.

Otac je tog dana došao ranije s posla.
Ubio se Meho rekao je s vrata.
Šta bolan, kad, kako?Izusti majka u dahu.
Zakl’o se žiletom, našli ga u sobi, kažu da čistiji leš nisu vidjeli.
Majka je plakala i ja s njom.

Zovnula je babu da dodje da prespava kod nas a ona i otac su otišli kod Ajše i Selima.
Ne znam kad su došli, ali ujutru je majka opet rano otišla, a otac je otišao na posao.
U kući je tih dana odzvanjala tišina, htjela sam da idem kod Ajše majka mi nije dala, još je rano govorila je.
Čula sam je kako uveče govori ocu ni suzu nije pustila, okamenila se jadnica.

U svojoj dječijoj glavici zamišljala sam kamenu Ajšu, oči su joj bile zeleno drago kamenje, a njene alke bile su još veće i ljepše, još dugo ta slika kamene Ajše ostala mi je urezana u sjećanju. Ajšu sam vidjela tek nakon 15-20 dana, stajala je naslonjena na kapiju kao da nekog čeka, pritrčala sam joj i obgrlila je, glava mi je bila na njenom stomaku, počela je plakati.
Nemoj plakati Ajšo, bila sam s babom u crkvi, zapalila sam Mehu svijeće, baba mi je rekla da se dole pale svijeće za mrtve koje smo voljeli i onda njima bude lakše. Zato nemoj plakati ja sam sve svijeće zapalila Mehu, njemu je sad dobro. Nešto između smijeha i bola pojavi se na njenom licu, uze me za ruku ‘ajmo da ti Ajša napravi halvu uvede me u kuću. Sve je bilo isto i miris i ukus,ali nije bilo Meha da je pojede u dahu onako vruću. Posmatrao nas je s tek uveličane crno-bijele fotografije, sa osmijehom vječitog dječaka.

Ljudi su poslije svašta pričali te sekta, te cura, te pobudalio od učenja, te sipali mu nešto u piće, a ja sam vjerovala da se moj Meho slučajno posjekao dok se brijao i nisam dopuštala drugu mogućnost, jer zašto bi on koji ne bi mrava zgazio naškodio sebi.

I šta, sad ćes tu drvenu lutku staviti na policu u dnevnoj? Trznuh se kao iz sna. Pitanje me vrati u stvarnost.
Nije to samo drvena lutka, mnogo je ona više od toga i da imamo jednog Đepeta da je oživi ispričala bi ti najljepšu i najtužniju priču. I da, staviću je na policu u dnevnoj.

Autor: Snežana Aleksić Topalović