Slobodana Miloševića sam upoznao u junu 1998. godine kada sam bio fizioterapeut reprezentacije Jugoslavije. Mi bili u Hajatu i došao on da popriča sa reprezentativcima i Santračem, koji je inače bio član SPS-a.
Postrojio nas Santrač sve, i kao dolazi predsednik, budite dobri, pristojni i oslovljavajte ga sa predsedniče. Mi sad čekamo, ono očekujemo ga u odelu a Sloba dolazi u japankama, šorcu i dresu Mijata iz Reala, belom. Gde ste momci, ovo ono, malo nešto lupetao o fudbalu i na kraju pita on nas – Je li, momci, šta da radimo sa ovim Kosovom?
Mi se gledamo, neprijatno, već par meseci traju borbe vojske i policije sa teroristima, i sad posle 30 sekundi tišine on onako cokne i kao eee….eeee..znači tako. Mene optužuju da ne pitam narod ništa i evo, ja vas pitam šta da radim sa Kosovom, vi nećete da kažete. Santraču ekstremno neprijatno, kao da očekuje da se neko od nas javi, kad eto javlja se Đorović, kaže predsedniče ja sam sa Kosova, Srbin, ali mislim da je realnost nezavisnost i otvorenost i prema Srbiji i prema Albaniji.
Milošević gleda u pod šokiran 30 sekundi, a onda izvadi mobilni telefon, koji je tad baš bio retka pojava, odšeta nekoliko metara i tiho porazgovara sa nekim. Posle bukvalno tri minuta dolaze Marija Milošević i Ivan Gavrilović, ispaljuju nekoliko hitaca u Đorovića, pakuju ga u foliju i odlaze.
Mi se usrali, Santrač plače, kaže gde baš njega predsedniče može i beka i štopera da pokrije. I Slobi bude žao Santrača, i onako kao da se malo pokajao zbog svega, opet pozove nekoga i kaže da ste mi našli nekog ko može da igra i levog beka i štopera za reprezentaciju u roku od 2 dana. Na kraju nisu mogli da nađu, pa je Sloba platio 30 miliona maraka državnih para da se Đorović oživi nekoj britanskoj kući koja je to radila. Đorović stvarno bio isti kao i pre, samo je malo šuškao.
Preuzeto sa tviteksa: Relja
Be First to Comment