Dom

Nakon odlaska iz rodne kuće, prilikom svakog dolaska u nju kada bih sa mojima razmenila pozdrav i par reči, nagonski sam išla ka šerpi na šporetu, poklopljenoj činiji, otvarala frižider i (sita-gladna) – jela šta god bih zatekla. Bez razmišljanja, bez gladi, sve mi je bilo najslađe, čak i ono što baš ne volim. I u svemu tome ništa mi nije bilo čudno dok nisam čula šta moja mlađa sestra (tada još uvek mala) pita majku:

“Jel’ seka nema kući šta da jede…?”
Kući? Koliko “kuća” imamo? I šta, u stvari, mislimo kad izgovorimo:”Idem kući…”?

Tada sam počela da precizno govorim gde idem-idem kod mojih, vraćam se kući(tamo gde je moja sestra mislila da nema hrane)… I nema više nijednog mesta koje bih mojom kućom nazvala. Zato ima još jedna reč koja bez svojatanja objašnjava gde smo-doma. To je pravi padež za objasniti gde smo, a ne upotrebljava se jer nije “ispravno”. A ispravnije od ovoga ne može se reći. DOMA SAM…
Tamo gde imam mesto za koje svi znaju da je moje. Tanjir i kašiku. Šerpu koju bez zazora mogu da otklopim i iz nje zahvatim šta i kako hoću. Da stojeći hlebom kupim ostatke iz tiganja i uživam. Da ogladnim od same pomisli na ono što se sprema, a čak ni ne znam volim li to da jedem – znam da će mi biti najsladje na svetu. Dom mi je tamo gde ne čekam da budem poslužena, tamo gde znam gde je plehani tanjirić i olupana šolja iz koje oduvek samo ja pijem vodu,mleko i čaj. Dom je mesto koje je mene dalo i dom je još jedno mesto -ono odakle ja dajem.Tamo odakle bez pitanja uzimam.

Odavno je moja sestra odrasla i otišla da pravi svoj dom. Ali, kad se u onom našem nađemo, za isti poklopac se hvatamo. Bez reči. Otkad je ona počela da govori “idem kod mojih”, shvatila je da ja nisam od istinske gladi one šerpe nekad otvarala, a ja znam da ona ne ide kod”naših”gladna, ali da iste poklopce podiže i da joj je sve tu najslađe. Obe znamo da u naš dom idemo. I nema pitanja. Samo osećaj pripadnosti DOMU, onom u kome još uvek nama daju.

Autor: Hermina Zlatanović