Doktore, volim te

Juče mi ulaze u ordinaciju roditelji sa klincem 12. god., mama kaže mi imamo autizam i treba da snimimo zube, reko nikakav problem izvolite. Dečak kao tajfun po ordinaciji, dobrica, nasmejan, brblja i ne smiruje se ni na sekund, radoznao, baca mi kosku pozdravlja se sa mnom…

Roditeljima malo neprijatno. Iako imam veliko iskustvo u snimanju dece, vidim da će ovog puta biti teško jer je za snimanje potrebno da se pac ne pomera. Međutim iako klinac baš i ne sluša šta pokušavam da mu kažem, sve nekako ide lagano i veselo jer mu je mama kod kuće pokazivala snimke na youtube kako izgleda snimanje i skroz ga pripremila za pregled.

I dok ga pozicioniram, dečak kao grom iz vedra neba ispali: “EJ, DOKTORE VOLIM TE!!!” i baci mi kosku.

Snimio sam do sad na hiljade najrazličitijih i najtežih mogućih pacijenata, ali retko kad mi se desilo da se tako zbunim i ostanem bez teksta. Ne sećam se ni da li sam nešto odgovorio, ni kakav mi je izraz lica bio. Izleteo je iz ordinacije isto kao što je i uleteo, vičući “ĆAO DOKTORE”…

Do kraja dana mi je ordinacija odzvanjala od njegovog smeha, vedrine, pozitivne energije i radosti. I ono njegovo “EJ, DOKTORE VOLIM TE” mi je ulepšalo nedelju. Toliko me je iznenadio i zbunio da sam zaboravio da ga ponudim bombonama…

Autor: Kazandžija