Imao sam drugara koji je imao dosta para i koji sada nema para. Ovo je priča o njemu.
Sve počinje tako što je, kao i svaka mlatik*rčina, rešio da uloži novac negde i započne svoj biznis, iako najblaže rečeno, nije znao baš ništa da radi u životu.
Naravno, pošto smo Srbi, nekako se kao prvo logično rešenje nameće KAFIĆ. Ja sam kao pravi prijatelj zdušno podržao svaki glup predlog, ali su ga neki drugi ljudi iz najbolje namere odvukli na drugu stranu. Izgleda da je Beogradu potrebna još jedna PICERIJA!
Odmah je krenuo da traži prostor i drugi dan je našao lokal u Mirijevu, preko puta neke osnovne. Lokal u Mirijevu je morao odmah da se uzme, jer ko zna kada će se ponovo ukazati takva šansa. Zvuči nelogično, ali izgleda da nije dovoljno da samo uzmeš lokal. Izgleda da ti treba neko da pravi picu, a i pica, peć i tako dalje…
Šest meseci kasnije, imao je 2.000 evra manje jer je uredno plaćao zakup. Nešto je valjalo promeniti. Upisao je kurs za pica majstora, nakon dve nedelje, otišli smo do njega da vidimo šta je naučio. Ako je cilj kursa bio da praviš pice u obliku Finske, onda je kurs vredeo svaki dinar. Pošto je ta prepreka preskočena, sledeća je nabavka pica peći.
Pričao sam sa nekim ljudima i rekli su reci ortaku da uzme polovnu peć, niko ne uzima novu na ovom svetu. Naravno, shvatio sam da neko nekad mora da uzme novu peć, da bi neko drugi mogao nekad da uzme polovnu, ali okej. Stara i potpuno funkcionalna peć od 200 evra nije dolazila u obzir, ali zato nova od 1400 evra jeste.
Sada je sve bilo tu, nabavljen je materijal i sve je moglo da počne. Ipak, postojao je mali problem, jer ortak nikad nije radio i nije baš imao radne navike. Ustajao je oko 17h. Naravno kad ustaneš u 17h, jasno je da si propustio oba velika odmora. Bio je previše ponosan da zaposli radnika, a i hteo je da racionalizuje potrošnju.
Mesec dana kasnije, uspevao je da se probudi taman da stigne za onaj veliki odmor u drugoj smeni, ali izgleda da pice nisu išle kao lude. Smislio je “Pica sendviče”.
Okej ideja, jedino je bilo malo naporno što je on mislio da je upravo izmislio novu stvar i raspitivao se kako da tu ideju zaštiti negde.
Ispostaviće se da ni to nije baš nešto išlo, ali zato brate znaš šta će raditi TOP? Šećerna vuna! Kupio je aparat za šećernu vunu i stavio je u lokal. Ne mogu da tvrdim, ali mislim da takav slučaj nije zabeležen.
Naravno, svaka genijalna ideja ima svoje “ALI”, a problem sa aparatom za šećernu vunu je taj što dok se napravi jedno ono sranje, završi se veliki odmor i onda drugo dete ne može da kupi, jer mora nazad na čas iz biologije. Kao šlag na tortu, mašina je eksplodirala i ona vuna je bila svuda po lokalu. Tada se nas deset spakovalo u dva automobila i doletelo iz Jerkovića da uživa u prizoru.
Na moju neizmernu žalost, zatvorio je lokal. Prošlo je nekih godinu i po dana i baš kada se krčkala nova ideja koju sam takođe podržao – uvoz kuća od trske iz Indije, Bog ga je pogleda i stiglo mu je rešenje da je dužan za porez 3.000 evra. Izgleda da moraš da odjaviš firmu.
Zaboravio sam deo kad smo iznosili peć i Denisu ispadne, tresne o beton i sjebe se tako da više nije mogao da je zavalja ni kao polovnu. Mislim, niko nije očekivao da menja sve, ali zaista najgora preduzetnička rola što se mene tiče, a poznajem dosta bolida.
Autor: TASIĆ
Be First to Comment