Bubili

Imao ja 14. godina, krenem sa drugarom u Paviljonima da obijemo neku trafiku. Nije da nam je nešto falilo, šta više, ali malo nam bilo dosadno, malo bili besni, a i u Paviljonima mu to dođe kao dobar dan. Nismo nešto mnogo ni uzimali, poneku čokoladu koje razdelimo sestrama i drugaricama i, prvenstveno, Vroči kaj, slovenački magazin sličan Hasleru, Er*tiku, Start i sl. Magazine koje roditelji obično nisu kupovali uz NIN i Politikin zabavnik. Hoće sa nama da ide Bubili.

Gde ćeš ti, Bubili, gle koliki si, jbt…
– Hoću, hoću, nisam nikad bio.

Bubili građen kao kredenac. Već tada je preko 100 kila imao. Povrh svega nosio kaubojke. Izgledao kao Čiko iz Zagora. Bio izložen podsmehu, maltretiranju, otac kreten pa smo malo više pazili na njega. Bilo nam žao i povedemo mi Bubilija a znali smo da nije dobra ideja. Ta trafika koju smo posećivali nije bila ona klasična crvena trafika kakve su skoro sve bile već kao neka kućica. Imala krovni prozor koji je bio neispravan pa smo kroz njega ulazili. Usput objasnimo mi Bubiliju plan. Jedan čuva stražu, dvojica uđu. Kad pokupimo šta treba ja kucam iznutra na onaj šalter koji je služio za prodaju, stražar dođe, dam mu šta smo uzeli, iskačemo i paljba. Ako, ne daj Bože, neko naiđe, stražar opali u vrata par puta i bežanija. Logično, uloga stražara zapadne Bubiliju jer ja stvarno ne znam ko bi njega popeo na krov, da li bi uopšte uspeo kroz onaj prozor da prođe, a kako bi sišao sa krova ne smem ni da pomislim.

Sve skapirao Bubili, ja mu kažem ako neko naiđe, beži na ovu stranu jer je mrak pa kroz park i nema šanse da nas na’vataju. Nemoj na drugu stranu, ulica, osvetljenje, sve se vidi.

Uskočili mi u trafiku, čučimo, kopamo gde je ona beletristika među silnim časopisima, kad se sa šaltera čuje kucanje…
Šta se, za to vreme, dešava napolju?
Bubili video pandure, uspaničio se i zapalio. Naravno, zaboravio je da nas upozori.
Kada sam čuo kucanje, ja razmišljam, jbt ovaj ništa skapirao nije, koji k*rac kuca. Podignem se sa časopisima i čokoladama, imam šta da vidim. Dva pandura. Jedan od njih, iako me je video, kuca ponovo. Ja spustim časopise, otvorim šalter, i kažem:

DOBRO VEČE, IZVOLITE.
– Šta “dobro veče” sve ti j*bem krvavo, izlazite napolje.

Ja dan danas ne znam da li je on mene više iš*marao zbog trafike, zato što su kolega mu i moj drugar pukli od smeha kada sam mu se ljubazno obratio ili zato što sam mu na pitanje “Koliko vas je?” odgovarao “Dvojica”.

Kada mu je dosadilo pitao me je: A kako se zove onaj debeli što je trčao niz ulicu od trafike? Da ga nismo videli ne bi trafiku ni proveravali…

Preuzeto sa tviteksa: Frank