Bardovi pedagogije iz doba mog detinjstva su oni likovi tipa, komšije, neki bliži i dalji stričevi, teče, zetovi familije, koji dođu kod nas, jave se svima u kući, sednu, kafa rakija može i onda onaj čuveni minut ćutanja dok keva kuva kafu, ćale sipa rakiju, a ovaj pavijan gleda u mene, operisan od svakog vida normalne komunikacije, napreže surutku u lobanji, da se ne bih ja, jelte kao najmlađi član porodice osećao zapostavljenim povodom njegovog spektakularnog ulaska u kuću.
Prvih nekoliko sekundi bulji u mene dok vadi Drinu, liže je kao retard, pljucka zaostatke nekog retro fruštuka, a ja mu iz pogleda vidim da je već došao sa pola galona Vinjaka u sebi. Pali cigaru, onda mi obavezno namigne i ide gas, ono čuveno:
“JEL JE*BEŠ NEŠTO?!”
Ja blenem u njega kao lemur u najnoviji Windows, i ni u najudaljenijim prostranstvima svoga mozga ne nalazim ideju šta bih mu odgovorio, jer u tom momentu imam šest godina!
Danas, kada odem kod nekog ko ima klince, o’ma ih mećem na ignor, pravim se da ne postoje i ne ulazim u bilo kakvu priču, to se braćo i sestre stručno naziva trauma i posledice.
Odjava, dosta je ovo za jedan ponedeljak u Srbiji.
Autor: Nebojša od Zrenjanina
Be First to Comment