Jedan čovek star 92 godine, mali, dobro držeći i ponosan, koji je svakog jutra u osam sati bio komplet obučen, sa modernom frizurom i savršeno obrijan, iako je skoro sasvim slep, danas se doselio u starački dom.
Njegova 70-to godišnja žena skoro je umrla i time selidbu u dom učinila neophodnom. Posle mnogo sati strpljivog čekanja u holu doma, ugodno se nasmiješio kada su mu rekli da mu je soba spremna. Dok je upravljao svojom hodalicom ka liftu, opisao sam mu njegovu malu sobu, uključujući i roletne koje su bile na prozoru.
“Sviđa mi se” rekao je sa entuzijazmom osmogodišnjaka kome su upravo pokazali novo štene.
“Gospodine Milane, još uvek niste videli sobu, pričekajte još malo.”
“To nema nikakve veze s ovim” odgovorio je.
“Sreća je nešto o čemu odlučujete unapred. Da li će mi se sviđati soba ne zavisi od toga kako je raspoređen nameštaj već kako ja rasporedim svoje misli. Već samo odlučio da mi se sviđa. To je odluka koju donosim svakoga jutra kad se probudim.
Ja imam izbor: mogu provesti dan u krevetu brojeći teškoće koje imam sa delovim tela koji više ne rade, ili mogu ustati iz kreveta sretan zbog onih koji još uvek rade.
Svaki dan je poklon, i dok su mi oči otvorene, misliću na novi dan i na sve sretne uspomene koje sam odložio. Baš za ovo doba svog života.
Starost je kao bankovni račun. Sa njega podižete ono što ste uložili. Moj savet vam je da uložite mnogo sreće u banku sećanja! Hvala vam za vaš deo u banci sećanja. Ja još uvek ulažem!!”
Ukoliko znate ko je autor, rado ćemo potpisati
Be First to Comment