Plivati u blatu

Na Svetog Nikolu je, što reče kolega iz noćne, “gorelo”. Vožnje su se ređale jedna za drugom od 5.30 bez pauze. Mnogo kolega slavi pa nas je bilo malo na ulici. Obzirom da slavim Aranđelovdan, rešim da radim dok mogu pa nek ide život…

Negde posle 23 umor dolazi po svoje. Taman završavam u Aveniji 2, stiže poznata adresa iz Košutnjaka. Odatle sam jednog momka često vozio na posao, ja u prvu i drugu, kolega u treću. Bi mi malo čudno, nedelja je, al ajde još tu…

Ulazim u slabo osvetljenu ulicu, farovi obasjavaju mog putnika. Ovog puta pored njega je i kofer, sportska torba o ramenu. Produžavam pored njega do raskrsnice, okrećem, stajem pored njega i izlazim iz auta da ubacim kofer i torbu u gepek. Tek tada primećujem pod tremom mladu ženu sa detetom u naručju.

“Javi se kad stigneš i ne brini za nas, bićemo mi dobro.”
“Ajde uđite unutra, hladno je. Ćao.”

Ulazimo u auto istovremeno. Dok zakopčavam pojas pitam za destinaciju. Kabinom prođe isprekidan, težak uzdah.

“NIS u Preljini.”

Jasno mi je. Krećemo.

Inače komunikativan mlad čovek sada ćuti i kucka po mobilnom, mene izjedaju tišina i radoznalost.

“Jel’ na duže?”

Kuckanje prestaje, nekoliko trenutaka traje tišina.

“Jeste, brate, na pola godine. J*biga, moram…”
“Koliko se sećam, više puta sam te vozio na posao…”
“Jesi, znam te, ti nosiš onu dobru kožnu jašu.”
Nasmejasmo se. Od svega me po tome pamti.
“Gde ideš, ako nije tajna?”
“U Norvešku, jedno selo odmah iznad polarnog kruga. 6 meseci tamo, pa 45 dana odmora, pa opet.”
“Pa dobro. Verovatno i dobro plaćaju.”
“Ma plaćaju… Plaćali su me i ovde, ali brate ovo je propast!”
“Što propast ako plaćaju?”
“Šta što!?” Sad mu je glas već ljutit “Radim im kompletno održavanje visokog napona, trčim k’o ludak tamo-amo za delove, zovu me kad god im se digne, u po dana, u po noći, nedeljom, praznikom, a kad sam tražio ugovor za stalno – PRC! Ne može!”
“Pa šta je razlog da ne može? To je privatna firma. Šta ih sprečava?”
“One guske iz uprave kažu “ne da direktor”! Kad tražim da razgovaram sa direktorom – oni pošalju šefa pogona da me dribla! E, sad nek traže električara pogona svećom!”

Kratka pauza i tirada se nastavlja, sada malo tišim glasom: “J*bem im sve da im j*bem… Ostavljam kući ženu i sina od godinu i po i idem u p*zdu materinu, u rudnik da radim zbog kretena.”
Naginje se bliže meni: “Sedam puta me prijavljuju na 3 meseca. Eeeej, 7 puta!
E, ne’š ga više majci! Sad se j*bite kako ste vešti…!” Ponovo se naslanja nazad na sedište.

Hvatam momenat da procesuiram informacije. Znam tu proizvodnju, znam koliko je električar u održavanju bitna karika. Odreći se takvog čoveka je suludo…

“Pa šta ti kažu kad si dao otkaz?”
“Ništa, nisam im ni rek’o. Prekosutra mi ističe ugovor, pa nek se snađu.”
“Kako si našao ovaj posao?”
“Preko kolega iz Rusije. Radio sam sa njima u Sočiju. Zvali su i mene i kolegu iz Niša. Sa njim treba da se nađem u Preljini.
Ufff…samo da se ustalim tamo pa da prevedem porodicu. Ne mogu više sa ludacima. Prekipelo, brate…”

Kroz Konjeviće ćutimo. Teško da mogu da zamislim kakva muka tera čoveka da ostavi suprugu i sina koji je još beba i ode da radi daleko i od civilizacije. Sa druge strane ogorčenje sa kojim je napustio firmu gde radio skoro dve godine, gde je tretiran kao potrošni materijal, razbija onaj prvi utisak da je, možda, prenaglio sa odlukom. Uostalom, o tome samo on sam može da sudi.

U Preljini izlazi, uzima stvari, pozdravljamo se.
Dajem mu broj iz taxija, da se javi kad bude dolazio. Voleo bih da primim taj poziv.

Izgleda da je lakše savladati teskobu daljine nego plivati u blatu. Blato je za svinje. Nije za ljude.

Autor: Grof od Kačulica