Gledam ovaj napadali sneg koji niko ne čisti u komšiluku, pa se setim detinjstva i čuvene “bob-staze” u kraju, pod nagibom od 70%,koja se protezala preko tri zaleđene ulice, gde smo se mi klinci sankali i pravili “Prvenstvo u brzom sankanju”.
Onda, posle nekog 10-og kruga, dođem kući sav mokar, naručim babi tri parčeta leba i masti sa alevom paprikom, obločem se ladnom vodom, presvučem, pa natrag na stazu, da ne gubim bodove i poredak na tabeli: jbg,gde Curbrigen junior da se bruka…i tada, baš kao i sada, bolela me ki*a dal’ bi mi neko lajkovao sanke ili čizme, dal’ ću da imam najveći mobilni. Važno je bilo samo da li su uglačane šine na sankama sa voskom do savršenstva i da se ne zakucam pri spustu u neki parkirani Trabant ili Kec.
A klinci ko klinci, dernjava, graja, orio se ceo kraj od nas i pasa lutalica koji su jurili za sankama i niko od roditelja nije ni pomišljao da nas, decu zove kući pre 23h.
Znali su da smo svi sigurni i da neće neka budala sa džipom da proba da se popne po zaleđenoj uzbrdici kao što to danas rade. Da ćemo se dobro zamoriti, zarumeneti i spavati kao topovi posle celovečernjeg sankanja.
Izvini moj “LG”-ju, dabogda crkao, ti i svi ostali mobilni telefoni kod ove današnje “nesrećne” dece, ja bar priznajem da još nisam odrastao…
Preuzeto: Oblak u Bermudama(Goran Stevanovic)
Be First to Comment