Danas sam pravila kolač. Običan, ledene kocke, takve najviše volimo, sve te neke recepte egzotičnih imena uredno uzimam kad mi ih ponude i skoro pa nikad ne napravim, jer – eto. Tražim u teglici sa kesicama vanilin šećer, nema. Ajde, kažem, može i bez njega. Ipak krećem do prodavnice, prolazim pored pustih zgrada nekada na daleko čuvenog “Radana” i setih se izleta iz prvog razreda osnovne.
Naime, škola nam je bila na pedesetak metara od fabrike i učiteljica nas je vodila u obilazak pogona. Prvaci, nego! Svi su nam se smeškali, pokazivali kako šta radi, davali nam suvo grožđe i na kraju izleta svima dadoše po jednu kesicu vanilin šećera. Nama, deci sa sela, vanila nije bila začin, već slatkiš. Otvorismo svi svoje kesice i lagano, pažljivo gurajući prstiće, u slast pojedosmo onaj šećer, razočarani što ga ima premalo… Tako običnog, tako divno mirisnog…
Ne, to još uvek nije bilo vreme gladi, bile su to plodne osamdesete, sa izobiljem slatkiša iz “Štarka”, “Bambija” i “Kraša”, pa nije bilo ni nekih prohteva, jednostavno-sve nam je bilo na dohvat misli i ruke. Kada je prošlo desetak godina od tada, došla je glad.
Znam mnogo ljudi koji ni dan danas ne jedu mešen hleb, kačamak i poparu, jer ih podseća upravo na to vreme, na glad i siromaštvo. Bogu hvala, nikada nisam jednačila navedeno sa time, i sada sve to najviše volim, jedini ukus koji mi je ostao na nepcu iz tog vremena je ukus kolača sa višnjama. Nepečenog. Sestra od strica i ja nismo ni čekale da ostane smesa od patišpanja, već same mutile i od silne želje za slatkim jele ne potrudivši se da ispečemo. Živo. Brašno, šećer, jaja i višnje. Bez vanilin šećera, koji je stajao u receptu…
Neki dan je jedan od mojih prijatelja postavio video: tik tokerka ili koja već (nemam adekvatno ime za patologiju ideje) postavila je klip u kome u prodavnici obuće seče hleb po meri sandala i obuva na noge… Hleb.
Nakon toga ide snimak dečaka koga pitaju koliko dana nije jeo. Odgovara – nekoliko. Šta bi jeo? Hleb…
Znate, nekada me je bilo sramota da kažem da ništa od slatkiša nisam probala danima…
Sem onog živog patišpanja sa višnjama, i to samo u vreme kada zriju.
Nekada me je bilo sramota da kažem da nisam išla na more… Tako sam čeznula za njim…
Nekada me je bilo sramota da kažem da nosim tuđe stvari… Tako sam želela da kupim levisice po mojoj meri…
Nekada me je bilo sramota da kažem da dva meseca nisam užinala zbog “Sebastijan” torbe… Ali, kupila sam je, umirući od sreće kad god je pogledam…
Sada…
Sada je sve obrnuto.
Sramota me je gluposti i bahatosti, tuđe.
Stalno sebe podsećam koliko sam sreće imala što me nemanje nije pretvorilo u ogorčenu osobu, pa da nadoknadjujem na pogrešan način. Bahatim se i hvalim. Do zadnje mrve poštujem hleb, brašno i hranu. Stvari nosim dok god se ne raspadnu. Divim se i želim, ali ne žudim. Brzo zaboravim. Ne, nisam asketa. Volim sve lepo, radujem se i uživam.
Samo…
Je*eš vanilin šećer. I recepte egzotičnih imena. Nikada niko neće shvatiti lepotu običnosti i samu srž života dok god neko na noge obuva… ‘lebac…
Autor: Hermina Zlatanović
Samo cu reći: Bravo!
Mislim da smo mi tu negde generacija, i ja sam se pronašao u priči, koja liči na skoro sve priče iz tog perioda života. Gledao sam taj klip sa hlebom, nisam mogao da odgledam do kraja, jer kao što kažete, sramota me je tuđe oholosti i gluposti. Hteo sam da napišem nešto, ali sam pomislio sve bi bilo suvišno, jer je i to nekom zabavno i smešno, a meni tužno i žalosno………